Švebiše Sportklub (nem: Schwäbischer Sportklub )

,,Sad ste, braćo i sestre Bečkerekčani i svi prisutni iz celog Banata, pod zaštitom vaše braće – vojske Kralja Petra I. Pod istom zaštitom biće i sve druge narodnosti, koje stotinama godina žive sa vama zajedno“ 

(Pukovnik Jovan Ristić, oslobođeni Veliki Bečkerek 17. novembar 1918)

Nemci u Bečkereku 20-ih godina prošlog veka

Završetkom Prvog svetskog rata Podunavske Švabe su ostale naseljene u tri države (Srbija, Rumunija i Mađarska). Najviše ih je bilo u srpskom delu Banata, koji su sve više počeli da naseljavaju Srbi iz različitih krajeva.

Početkom 20-ih godina u gradu se i dalje osećao međunacionalni naboj između pobedničke i gubitničke strane, delom prouzorkovan lošim  životnim standardom stanovništva i manjkom posla. Pretpostavlja se da je najviše iz ovih razloga, Narodna skupština Kraljevine SHS donela odluku da u Bečkereku otvori što više fabrika. Kraljevske vlasti su od prisajedinjavanja Vojvodine Srbiji tražile podršku Nemačke nacionalne manjine, prvenstveno zbog ostvarivanja svojih ciljeva na višem – državnom nivou, a oni su za uzvrat bili lojalni Kralju plašeći se odmazde, jer su bili daleko od matične zemlje.

Ubrzo potom, Nemci su povratili predratni ugled i društveni položaj. Prema poslednjem popisu stanovništva između dva svetska rata 1931.godine, u Banatu je živelo 130 000 Nemaca (21,5%), a u Bečkereku 8000 ili 25% i od zavistosti od izvora oko 20% Mađara. 

Prvu Nemačku partiju osnovao je bečkerečki advokat i poslanik u parlamentu SHS Vilhelm Nojner, u Zemunu, 1920.godine. Već juna meseca iste godine, vlast je prihvatila zahtev za osnivanjem Nemačke prosvetne organizacije u Novom Sadu, poznatije kao Kulturbund. U Velikom Bečkereku je 21.4.1921. osnovan mesni odbor ove organizacije u okviru kojeg su formirani posebni savezi, među kojima je bio i sportski.

Nastanak i razvoj Švebiše Sport kluba

Sama ideja o stvaranju Nemačkog sportskog kluba potekla je od  bečkerečke omladine Kulturbunda nakon naglog razvitka sporta, a naročito fudbala i stvaranju sve većeg broja klubova u gradu.  Već 29. Maja 1922. u gostionici ,,Gajer“ u Bečkereku  održana je osnivačka skupština ,,Švapskog sportskog kluba“ (nem: Schwäbischer Sportklub) ili najkraće ,,Švebiše“ koju su inicirali ugledni bečkerečki Nemci i kulturbundovci, među kojima su bili već pomenuti Vilhelm Nojner, zatim  vlasnik štamparije Franc Ris, ekonomista Jozef Anau, Karl Cimer, Jožef Šnajder, doktor Jožef Vajteršajn, Paul Tilinger, Paul Unterrajner, Hans Šmit, Sep Krumenaker, Jožef Gajer i drugi. Uz fudbal, formirana je i atletska sekcija. Klupske boje od samog osnivanja su zeleno-bela kombinacija. Formiranjem Švebišea u Bečkereku, istoimeni klub iz Žombolja (do 1924.u sastavu Srbije) koji se nalazi na samoj granici sa Rumunijom je rasformisan. Svoju prvu utakmicu klub lokalnih Nemaca odigrao je u susednom selu Ernsthauzenu (Banatski Despotovac). Gradska fudbalska liga osnovana je u  proleće 1923, a već na jesen planiran je početak šampionata. 

U prvim godinama od formiranja, za Švebiše su nastupali igrači svih naroda koji su živeli u gradu jer se takmičarski tim nije mogao sastaviti samo od igrača nemačke nacionalnosti što je bio prvenstveni cilj udruženja. U premijernoj sezoni Bečkerečke lige, fudbaleri ovog tima zauzeli su poslednje mesto na tabeli sa skorom od devet poraza i jednim nerešenim rezultatom.

Tabela Bečkerečkog prvenstva, jesen 1923.

Nakon početnih godina bez značajnog rezultatskog uspeha, sezone 1926/27. fudbaleri Švebišea osvojili su prvo mesto u gradskoj ligi ispred fudbalskog kluba Kadima oko kojeg su se okupljali pripadnici jevrejske zajednice. U Bečkereku, nemački novinski list ,,Neue Zeit“ sa oduševljenjem je pisao o igrama svog tima koje su opisali kao ,,hrabrih 11“.

Zbog obaveza prvotimaca na poslu i u školi čak devetnaest igrača je učestvovalo u ovom podvigu: 

Golmani: Meršbaher i Krumenaker

Odbranbeni igrači: Štajer, Koso, Celer, Šiles, Jovanović, Pernat i Grozdanović

Igrači sredine terena: Klajn, Šubert, Fricman, Lušnig, Roman, Vinter i Šereš

Napadači: Jakob Vajteršan, Bon i  Sep Bajl

U prolećnom delu šampionata Banatske B lige umesto Kadime nastupao je Ratarski Sportski Klub Borac. Švebise je završio na drugom mestu na tabeli iza vršačke Viktorije koja se plasirala u viši rang. 

Tabela Banatske B lige, proleće 1926/27.

I pored dobrih igara u sezoni zeleno-beli su i dalje bili u senci najboljeg bečkerečkog kluba A.K. Obilić koji je vodio svoje bitke u višem rangu takmičenja. U jesenjem delu sezone 1927/28, Švebiše se takmičio u B ligi banatske župe, zauzevši treće mesto iza Borca i Kadime, ali su ipak uspeli da se plasiraju u viši rang nakon baraža, pobedom nad prošlosezonskim dužnicima, Viktorijom iz Vršca, ukupnim rezultatom 5:3. 

B liga banatske Župe, 1927/28.

Međutim, u nastavku sezone u višem rangu takmičenja, većina fudbalera morala je na redovno odsluženje vojnog roka, pa su usledeli lošiji rezultati kluba na proleće.

Plasman na tabeli Banatske A lige 1927/28.

(Foto: Digitalna biblioteka ,,Matica Srpska")

U pauzi između dva šampionata, uprava Švebišea, najviše zahvaljujući velikom uticaju u gradu, uspela je da obezbedi zemljište za izgradnju sopstvenog igrališta, na mestu gde se danas nalazi motel ,,Šumice“. Upravo zemljište je predstavljalo veliki problem svim gradskim klubovima, koji su uglavnom igrali na ,,Vašarištu“. Švebiše se finansiralo od prihoda sa raznih priredbi organizovanih u tu svrhu i od donacija bogatih članova uprave. Na sličan način funkcionisao je i A.K Obilić koga su podržavali ugledni Srbi. Sa druge strane, negde u istom periodu ostaje zabeleženo da su fudbaleri RSK ,,Borac“ na teren istrčali u širokim banatskim gaćama na zaprepašćenje gostiju iz Kikinde.

U letnjoj pauzi gost reprezentaciji Bečkereka bio je Beogradski Sport Klub. Ova fotografija je nastala ispred spomenika Kralju Petru I na glavnom gradskom Trgu nekoliko meseci pre svečanog otkrivanja 1.12.1928.

Mešanje politike u sport

Već sredinom 20-ih  godina političari su počeli da koriste sportske klubove kako bi omladini rasprostranili svoje ideje. Tako je uticaj komunista bio najveći u fudbalskim klubovima Radnički, Borac I ŽSK (Železnički Sport klub). Ugledni Srbi kroz organizacije ,,Zbor“ i ,,Beli orlovi“ koristili su klub srpskih intelektualaca A.K. Obilić. Po istom sistemu, u Kikindi su funkcionisali fudbalski klubovi Velika Srbija i Kosovo, Delija u Mokrinu i Sport Klub Dušan Silni u Vršcu, kao dokaz da Srbi osim što umeju da ratuju, znaju i da igraju fudbal. 

Andrija Mihajlović, jedan od osnivača Radničkog, istaknuti član komunističke partije

Milorad Mojić, osnivač AK Obilić sa činom podporučnika u slavnoj srpskoj vojci

Uvođenjem diktature 6.1.1929. godine zabranjen je rad svih sindikata i političkih partija, osim Kulturbunda  koji je retko bio na udaru vlasti iako je sve više poprimao oblik političke organizacije. Aprila iste godine Švebiše je prvi put nakon osnivanja gostovao u Beogradu, na prijateljski duel sa ,,Balkanom“ čiji je glavni finansijer bio beogradski Nemac Jaša Brunclih. Utakmica je odigrana na stadionu SK Jugoslavije zbog velike zainteresovanosti publike. Ova dva tima su gajila veoma dobre odnose tokom međuratnog perioda. Zbog odlaganja velikog broja utakmica tokom diktature, klubovi su igrali samo prijateljske utakmice. Dnevni list ,,Vreme“ preneo je vest o jednom od najubedljivijih poraza Švebišea tokom svog postojanja od rumunskog tima Žilia iz Lupenia sa 8:0. Na toj utakmici golman domaćih Meršbaher doživeo je tešku povredu glave nakon sudara sa jednim igračem gostiju posle čega je hitno prebačen u bolnicu.

(Foto: Pravda, 1929)

Nastavak nakmičenja usledio je u jesen 1930. Ubedljiv na vrhu tabele gradske lige bio je RSK Borac, a drugoplasirani Švebiše izborio je plasman u baraž. Međutim u dvoboju protiv ,,Delija“ iz Mokrina lokalni Nemci su pretrpeli poraz u oba meča 3:1 i 1:0.

Jubilej Švebišea i pojava nacizma u Bečkereku (Petrovgradu)

Nemci su sprovodili nacističke ideje među svojom omladinom preko organizacije Kulturbund, koje su u Bečkerek doneli studenti iz Austrije i Nemačke. Može se reći da je Nemačka iskoristila odunavske Švabe za jačanje svojih interesa na Balkanu. Jedan od prvih glasnogovornika nacizma bio je Sep Janko (rođen u Banatskom Despotovcu), zatim Jožef Trišler i Georg Avender (rođeni brat predsednika Švebišea u prvoj polovini 30-ih godina).

Na velikoj svečanosti povodom desetogodišnjice od osnivanja kluba, maja meseca 1932. u pivnici ,,Dunđerski“,  govor su odžali predsednik Nikolas Haslinger i član uprave Tomas Menrat, koji će takođe pripadati grupi intelekualaca koji su propagirali ideju nacizma. Tom prilikom članovi uprave izrazili su veliki značaj što je Švebiše jedini sportski klub u Jugoslaviji koji nosi naziv ,,Švapski“, što samo po sebi govori o nacionalnoj pripadnosti članova ovog udruženja. Na adresu kluba stigao je veliki broj telegrama i čestitki povodom jubileja od strane mesnih odbora Kulturbunda, sportskih saveza i nemačkih udruženja. Dve godine kasnije, po uzoru na bečkerečki, osnovan je Švebiše Sportklub u Novom Sadu ali bez značajnijih rezultata.

Nakon atentata na Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju, dobro organizovani članovi uprave održali su komemorativnu sednicu 17.10.1934. godine.

Nemački klub najbolji u gradu

Prvenstvene sezone 1934/35. Bečkerečke lige Švebiše je po prvi put postao najbolji fudbalski klub u gradu zahvaljujući sjajnom finišu sezone, sa ukupnim skorom od osam pobeda, dve nerešene utakmice i dva poraza, ostavivši iza sebe ŽSK i Obilić.

Bilans Bečkerečke lige sezone 1934/35.

Ukupno 20 fudbalera je učestvovalo u šampionskom pohodu: Braća Johan i Stefan Feketić, Almažan,Hario, Mavrak, Peter i Georg Jegl, Sep Bajl, Lerer, Peter i Josif Bon, Štiler, Kiper, Laping, Štajer, Popmijatov, Maksand, Rurić, Vaker i Auman. 

U nastavku prolećnog dela takmičenja najboljih banatskih klubova u koje su se plasirala prva dva tima na tabeli, Švebiše je pretrpeo težak poraz na samom startu od ŽSK-a sa 4:1 i pored vođstva na poluvremenu. Nakon utakmice, šampion Bečkereka istupa iz daljeg takmičenja, na ovaj način izrazivši nezadovoljstvo tretmanom i načinom rada Podsaveza, a do kraja prvenstva sve utakmice protiv njih registrovane su službenim rezultatom 3:0. 

Banatsko prvenstvo sezone 1934/35.

Finansiranje kluba nije predstavljalo problem čak ni u vreme velike ekonomske krize koja je pogodila Kraljevinu Jugoslaviju sredinom 30-ih godina. Fudbaleri Švebišea nisu morali da brinu za egzistenciju iz razloga što su mahom bili zaposleni u preduzećima svojih zemljaka. Ali čak i ta činjenica da novac ne stvara problem nije uticala na to da najbolji gradski igrači koji nisu nemačke nacionalnosti pređu u njihove redove, najviše zbog neslaganja sa politikom kluba, o čemu će kasnije svedočiti poznati predratni fudbaleri među kojima su bili Radojko Koča Kolarov i  Franja Hirman. Iz tog razloga izostao je još brzi napredak kluba jer je bilo očigledno da je tadašnja uprava kluba veoma dobro organizovana i da u svakom trenutku pruža maksimalnu podršku timu, naročito finansijsku. Najpoznatiji igrač Švebišea, Sep Bajl, koji je u jednom momentu čak bio i na širem spisku reprezentacije Jugoslavije, jednu sezonu nastupao je za beogradski BSK.  

Naredna sezona 1935/36. rezultatski je bila najmaleroznija u istoriji kluba. Banatski Nemci su zauzeli drugo mesto na tabeli jesenjeg dela Petrovgradskog prvenstva samo zbog lošije gol razlike u odnosu na ŽSK.  Ovakav poredak na tabeli ipak nije bio toliko bitan, osim finansijskih nagrada podsaveza i prestiža, jer su se ova dva kluba plasirala banatsku ligu koja je bila na programu u proleće 1936. godine. 

Tabela Petrovgradska liga jesen 1935.

U nastavku takmičenja, kikindskom ŽAK-u je pripao pehar za prvo mesto i plasman u dalju borbu za viši rang i pored toga što nije uspeo u međusobnim duelima da pobedi bečkerečke klubove Švebiše i ŽSK. Železničari su završili na drugom mestu na tabeli, ponovo zahvaljujući boljoj gol razlici. Šansa najbolje generacije nemačkih fudbalera za istorijski uspeh je propuštena. Konačan ishod na tabeli je bio sledeći:

Banatska liga proleće 1936.

Uporedo sa dobrim igrama fudbalera na terenu, rukovodstvo Švebišea je organizovalo proslavu 15 godina od osnivanja kluba. Tim povodom iz šramparije Franca Risa izašla je monografija kluba sa detaljnim pregledom svih članova od osnivanja. Na svečanosti, na starom dobrom mestu, u pivnici ,,Dunđerski“ zamenik predsedavajućeg je bio Jožef Gion, inače nacista, trgovac, preduzimač i budući gradonačenik Bečkereka u vreme okupacije. Na igralištu, slavlju jubilaraca prisustvovali su svi gradski klubovi, što samo govori o velikom sportskom duhu među samim fudbalerima u gradu u tom periodu, uz jedan klub iz Mađarske, beogradski Balkan i novosadski Rapid.  Nekoliko dana ranije, tačnije 11.5.1937. na zasedanju uprave odlučeno da je se dodele počasne diplome za posebne zasluge za razvoj kluba. Među dobitnicima priznanja su bili svi bivši članovi uprave: Hans Krumenaker, Jožef Gion, Oskar Tovert, Franc Ris i mnogi drugi, kao i bogati industrijalci među kojima je najpoznatiji bio vlasnik fabrike šećera, Jevrej Viktor Elek.

A kako su živeli stanovnici Bečkereka/Petrovgrada dok su se fudbaleri borili za prestiž?

Nakon atentata u Marselju, gradski čelnici i građani Bečkereka su iskazali lojalnost Karađorđevićima promenom vekovnog imena grada u Petrovgrad, krajem 1935. godine na inicijativu narodnog poslanika i većnika gradskog veća, dr Toše Rajića. U gradu je i tada postojao veliki problem pijaće vode. Za jedan dan nadnice radnici su mogli da zarade najviše 11 dinara za koje se moglo kupiti 4 kg hleba, a muška obuća je tada koštala 200-250 dinara. Fudbaleri Švebišea su preko fiktivnih zaposlenja zarađivali na mesečnom nivou između 300 i 500 dinara i samo o njihovim primanjima postoje pisani podaci. Članke o sportu u lokalnim novinama je uređivao jedan od osnivača AK Obilić, novinar Milorad Mojić. Osnovan je veliki broj kulturno-umetničkih društava svih nacionalnosti. Dok su u gradskom pozorištu premijerno gostovali prvaci beogradskog glumišta: Boža Nikolić, Žanka Stokić, Dušan Radenković...

U gradu je bilo najviše sindikalnih organizacija u celoj Kraljevini što je tada značilo i veliku aktivnost komunista. Tokom 1935. godine centar grada su zauzeli štrajkači koji su zahtevali povećanje cene rada za 50%. Nakon dugih pregovora poslodavci su prihvaliti povećanje od 25%, što je samo napravilo veliku podelu među sindikatima i štrajkačima.

Što se političkog života tiče, jedan od osnivača Švebišea, Vilhelm Nojner na javnim skupovima je propagirao ideologiju Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, dok su u istom periodu komunisti sa nestpljenjem iščekivali izlazak iz zatvora Andrije Mihajlovića, osnivača Radničkog, kao i još pet njegovih saboraca osuđenih na šest godina zatvora, počektom šestojanuarske diktature. 

Nacizam u Švebišeu i loši rezultati

Jedna od najzanimljivijih sezona gradskog šampionata odigrala se u jesen 1936. godine. U poslednjem kolu fenjeraš Radnički uspeo je da, u žestokom i grubom duelu, odigra nerešeno sa Švebišeom 2:2, kome je bila neophodna pobeda za plasman u viši rang. Ovakav poklon uspeo je da iskoristi Borac koji je golom u 84. minutu utakmice protiv Obilića uspeo da dođe do pobede i plasmana na prvo mesto.

Jesen 1936.

Insistiranje nove uprave Švebišea, postavljene početkom 1937. godine, da boje kluba po svaku cenu brane samo Nemci, počela je direktno da utiče na rezultate kluba. U, ispostaviće se, ključnoj sezoni 1937/38, fudbaleri ovog tima zauzeli su 5. mesto u Petrovgradskoj ligi (od šest klubova) odigranoj po dvostrukom bod sistemu.

Petrovgradska liga 1937/38.

Nakon ovog šampionata došlo je do promene sistema takmičenja na zahtev većine klubova (ne i Švebišea), a sve u cilju povećanja kvaliteta fudbala. Na osnovu rezultata Petrovgradske lige sezone 1937/38. formirana je jedinstvena Banatska liga u koju su se plasirale tri prvoplasirana kluba: Borac, ŽSK i Obilić, a pravo da učestvuje u ovom prvenstvu izborio je i četvrtoplasirani Radnički nakon baraža. Švebiše i Vojvodina su takmičenje nastavili u jednoj od 4 grupe banatske B lige sa ekipama poput: Slavije (Aradac), Banata (Elemir), Građanskog (Jaša Tomić) i Uzdina. Samo pobednici ove četiri grupe učestvovali su u daljem takmičenju po kup sistemu, u doigravanju za ulazak u viši rang.

Nakon ispadanja u najniži rang takmičenja, većina starijih fudbalera Švebišea prestala je sa aktivnim igranjem, a na scenu su stupuli mlađi fudbaleri koji su već tada  bili pripadnici ,,dojče jungea“.

Jedna od retkih timskih fotografija Švebišea iz 1937. godine (Foto: Zrikipedia)

Utakmica smrti u Andrejevcu ( danas Aradac)

Gostovanje nemačkog kluba u nekom od okolnih sela u kome ne žive Nemci značio je i dolazak na igralište ljudi koji i nisu previše zainteresovani za fudbal jer je to bila jedinstvena prilika kada će moći glasno da kažu ,,majku im švapsku“, tom prilikom ne misleći na svoje zemljake u selima u kojima su Srbi bili u manjini. Fudbal je već tada prešao granice zabave i postao je važan deo društvenog identiteta.

Bilo je to nedelju, 11.5.1939. godine, fudbaleri Slavije iz Aradca ugostili su fudbalere Švebišea. Domaćinu ova utakmica nije bila od rezultatskog značaja jer su bili prikovani za dno tabele, ali ni to nije predstavljelo prepreku domaćoj i gostujućoj publici da se okupi u velikom broju. Sudija na utakmici bio je Čedomir Nedić. Sredinom drugog poluvremena, pri rezultatu 1:5 za goste, napadač Švebišea Josif Bon u punom trku lobovao je istrčalog golmana Slavije Svetislava Cukića. Došlo je do žestokog sudara pri čemu je Cukić kolenom udario u stomak omalenog napadača Švebišea. Oba igrača su ostala na zemlji. Istog momenta, zbog konstantnog naboja još pre početka meča, izbila je tuča, prvo među igračima, zatim među publikom. Nediću nije preostalo ništa drugo nego da prekine utakmicu na kojoj je prisustvovao samo jedan žandarm. Meštani Aradca, čuvši za nerede, brzo su pristizali na mesto glavnog događaja usput pokupivši šta su stigli, najviše motke i letve koje su otkinuli sa obližnjih ograda. Nemcima, koji su živeli uglavnom u severnom delu Petrovgrada na izlazu iz grada, na putu ka Aradcu, neko je dojavio o događajima u obližnjem selu, pa su pojedini pohitali zemljacima u pomoć. Tuča se sa igrališta prenela na ulice, zatim na petrovgradski put. Borbeni meštani Aradca su uspeli da potisnu Nemce iz sela.

Sutradan, u ranim jutarnjim časovima Josif Bon se požalio porodici na bolove nakon čega su ga prevezli u bolnicu. I pored napora lekara, Bon je preminuo od posledica unutrašnjeg krvarenja, u ponedeljak u devet časova pre podne. Imao je dvadeset i devet godina i poticao je iz jedne od najuglednijih nemačkih porodica u Banatu. Bio je najbolji strelac Švebišea od osnivanja i dugogodišnji reprezentativac Petrovgrada. U tekstu nedeljnika ,,Banatski sportista“ od 11.5.1939. se navodi ,,Na sahrani tragično preminulog fudbalera u utorak u šest časova poslepodne prisustvovalo je pet hiljada prijatelja, sportista i građana“. Ovo je bio i jedini list koji je preneo dešavanja sa utakmice. Beogradski dnevni list ,,Danas“ je tek nekoliko meseci kasnije preneo vest da je ,,jedan fudbaler petrovgradskog kluba preminuo dan nakon utakmice od posledica jake upale slepog creva“, a informacija je objavljena najviše zbog inicijative sportista da se na sportskim događajima uvede obavezno prisustvo medicinskog osoblja zbog sve češćih povreda. Sa druge strane, u Aradcu, glavna tema je bila utakmica. Neki su govorili da je Cukić namerno udario Bona, drugi da je to bilo slučajno. Takvo je bilo vreme da je svako iskazao viđenje tog događaja najviše pod utiskom svog političkog ubeđenja. U jednom su se svi složili, da je preminuli fudbaler bio uzoran, skroman i povučen momak.

Treći sa desne strane napadač Josif Bon u dresu reprezentacije Bečkereka, 1930. (Foto: www.fsgzrenjanin.rs)

Samo nekoliko meseci pre ovog nesrećnog događaja u Aradcu, dnevni list ,,Politika“ u sportskom odeljku opominje fudbalski savez Jugoslavije na učestalost nereda na fudbalskim utakmicama, a naročito u nižerazrednim ligama. Primera ima mnogo, u Petrovgradskoj ligi maleroznom golmanu Švebišea Meršbaheru je posle sudara sa igračem Borca slomljen nos. Dve sezone ranije igrač Borca Ćurčin doživeo je težak otvoreni prelom noge, a na istoj utakmici zbog povrede kolena teren je morao ranije da napusti i centarfor Josif Bon. Zatim, fudbaler subotičkog Sanda Janoš Dej kažnjen je sa tri meseca zabrane igranja fudbala nakon grubih ispada na utakmici protiv Obilića u Petrovgradu. Treba napomenuti da su ovi pomenuti petrovgradski igrači zajedno igrali u gradskoj reprezentaciji i da su se dobro poznavali, ali to nije bio razlog da se štede kada igraju za svoje klubove u međusobnim duelima. Jedan od najvećih incidenata u Kraljevini na fudbalskoj utakmici dogodio se u Bijeljini kada su domaći navijači kamenovali autobus  fudbalera ,,Trgovačkog“ iz Šapca. Kazne fudbalskog saveza, uglavnom su se svodile na nekoliko meseci zabrane igranja, uz simboličnu novčanu kaznu i stalnim ubeđivanjem javnosti da će sledeći sličan prekršaj biti brisanje iz članstva. Ovakve odluke trpele su čestu kritiku dnevnih i nedeljnih sportskih novina uz opasku da ukoliko se nastavi sa ovako blagim kaznama, će incidenti biti sve žešći.

Kolaž sastavljen od novinskih naslova u dnevnim listovima ,,Politika" i ,,Pravda" u periodu od 1935. do 1939.

Već u narednih nekoliko dana nakon utakmice pokrenut je krivični postupak protiv golmana Slavije. Izveštači sa suđenja su zabeležili da je sudija sa utakmice Čedomir Nedić u svojstvu svedoka odbrane izjavio da mu je Josif Bon nakon meča, u autobusu rekao:  ,,još uvek me boli stomak, brzo će da prođe“. Međutim, na kraju procesa, advokat optuženog nije uspeo da dokaže da je duel dva fudbalera bila posledica nesrećnog slučaja. Svetislav Cukić osuđen je na dve godine zatvora na sudu u Petrovgradu. 

Aradac je u tom periodu bio poznat  kao jako uporište komunista  što se naročito može videti na poslednjim predratnim izborima 1938. godine u ovom mestu, na kojem je Socijaldemokratska radnička partija, oko koje su se okupljali komunisti, osvojila čak 65% glasova. Danas su dostupni spiskovi članova i simpatizera KPJ od pre Drugog svetskog rata, na njima nema imena golmana Slavije, tako da sa ne može naći pouzdana veza između komunista sa događajima na utakmici kao što se tada u prvi mah činilo. Prilog tome može da bude i činjenica da advokat optuženog na suđenju nije bio Dušan Bratić, inače poznat kao zastupnik svih petrovgradskih komunista između dva svetska rata.

Ako je uopšte važno nakon ovih dešavanja u Aradcu, fudbaleri Švebiše su šampionat završili na drugom mestu iza petrovgradske Vojvodine. U viši rang uspeli su da se plasiraju tek naredne sezone kada su se domogli prvog mesta 4. grupe banatske lige zbog bolje gol razlike u odnosu na SK Srpska Crnja. U baražu na megdan timu za koji su nastupali samo fudbaleri Nemačke nacionalnosti,  ponovo je došao tim ,,Delija“ iz Mokrina i samo zahvaljujući ubedljivoj pobedi na domaćem terenu u Petrovgradu (3:0) Švebiše je izborio plasman u viši rang.

Rat i okupacija

Poslednjeg dana u februaru 1941. Švebiše Sportklub istupa iz banatske fudbalske lige nakon odigranog 9. kola šampionata priključivši se Nemačkom sportskom savezu u zemlji. Odluci su prethodile stalne žalbe Nemaca na regularnost takmičenja i kritike na rad saveza. Njihovi rezultati posle ovog poteza uprave kluba su izbrisani sa tabele.

Uoči okupacije Jugoslavije, strast među Nemcima je bila velika naročito nakon vesti o uspehu Vermahta na bojnom polju. Na čelo Kulturbunda, po odobrenju Adolfa Hitlera, postavljen je banatski nemac Sep Janko. U gradu i okolini narod je pomno pratio događaje u svetu. Odmah nakon što je Vlada Kraljevine Jugoslavije potpisala ,,Trojni pakt“ 27.3.1941. godine, grupa komunista iz Petrovgrada, većinom fudbalera Borca, Radničkog i ŽSK-a naoružanih noževima, upala je u prostorije Kulturbunda koje su se nalazile u neposrednoj blizini igrališta Švebišea. Tom prilikom razbijen je inventar gostionice uz nekoliko lakše povređenih Nemaca. Presravljenim folksdojčerima ovo je bio poziv na uzbunu. U narednih nekoliko dana potvrđene su informacije da su antifašisti razbili samo nekoliko izloga u centru grada koji su pripadali Nemcima. Međutim ti događaji su iskorišćeni za veliku propagandu protiv većinskog srpskog stanovništva. 

Gradonačelnik Pera Erdeljanov pod pritiskom nemačkih trupa ,,Gros Dojčland" (nem: Gross-Deutschland) koje su umarširale u Petrovgrad, predao je vlast Jozefu Gionu 17. Aprila 1941. Vlast jednog od osnivača Švebišea, koji je od stručne spreme imao samo četiri razreda osnovne škole, obeležiće lična naredba o rušenju Sinagoge novembra 1941. kao i velika pljačka privrede i lično bogaćenje.

Nedugo nakon okupacije spomenik Kralju Petru I je srušen, bronza je istopljena, a postolje minirano. Grad je promenio ime u Grosbečkerek

Osveta za smrt Josifa Bona

Prema svedočenju meštana Aradca, samo dva dana nakon okupacije, jedan motocikl sa prikolicom ušao je u selo i za trenutak se zaustavio ispred kuće golmana Slavije Svetislava Cukića, zatim je nastavio put ka aradačkom ataru gde su zatvorenici sekli trsku koju su koristili za rad u zatvorskoj radionici. U povratku, kroz selo, a na putu za logor, u prikolici motocikla sedeo je upravo on.

U nedelju, 24.4.1941. pre podne, iz logora je krenulo pet kamiona sa dvadeset zatvorenika, u poslednjem su se nalazili Svetislav Cukić (iako mu je do isteka dvogodišnje robije ostalo još svega četiri meseca) i Viktor Elek (vlasnik fabrike šećera). Kolona je preko ,,malog mosta“ nastavila put van grada, na utabanom putu između vinograda koji su pridapadali porodici Bagljaš. Na mestu egzekucije već je stajala grupa uhapšenih Jevreja sa ašovima i lopatama čekajući izvršenje smrtne kazne nakon čega će žrtve zakopati. Okupljeni narod mirno je posmatrao streljanje Cukića i još osamnaest ljudi, uglavnom mladića. Dok je lekar prilično grubo nogom proveravao da li žrtve još uvek daju znake života, Viktoru Eleku je postavljena omča oko vrata. SS oficir je čitao optužnicu u kojoj se između ostalog kaže: ,,grubo je postupao prema radnicima nemačke i mađarske nacionalnosti“. Kada se Eleku otvorilo tlo pod nogama, okupljeni narod je zadovoljan klicao učinjenim. Pojedinci su nakon toga neometano prišli žrtvama obasipajući ih psovkama. Smrtnu kaznu izvršila je SS divizija ,,Dojče Manšaft" (nem: Deutsche Mannschaft). 

Proglas o vešanju Viktora Eleka i streljanju ,,Save" Cukića

Strenjalje Svetislava Cukića obavljeno je na brzinu, samo sedam dana nakon okupacije iz čiste osvete, što se najbolje može videti na proglasu o streljanju u kojem je Cukiću napisano ime Sava umesto Svetislav. Dok na spisku osamnaest streljanih nisu ispravno napisana sva imena stradalih, kod pojedinaca su čak pogrešno napisana i prezimena, što baš i nije svojstveno za Nemce. Iz njihovog ugla događaji od 24.aprila su zvučali ovako: ,,ako već moramo da streljamo pedeset ljudi zbog ubistva jednog nemačkog vojnika tokom aprilskog rata kod mesta Jaša Tomić, u blizini granice sa Rumunijom, onda bolje da to budu banditi i robijaši“.

Oktobra meseca 1941. na insistiranje novog predsednika policijske uprave Juraja Špilera  uhapšeno je preko šezdeset uglednih građana Petrovgrada među kojima je bilo i nekoliko članova uprave AK Obilić. Špilerovih policijskih metoda, u godinama okupacije, gnusali su se čak i sami Nemci. Ovaj zagrebački đak poslužio je kao inspiracija Arsenu Dikliću za lik Šicera u romanu ,,Salaš u Malom Ritu" koga će na filmskom platnu maestralno odigrati Miodrag Radovanović.

Fudbal u Grosbečkereku u periodu okupacije

Mnogi fudbaleri i sportski radnici su bili na udaru Kulturbunda. Fudbal nije mogao da se igra. Obilić, Radnički, Borac i ŽSK su rasformisani. U blizini stadiona Obilića i Borca na ,,Karađorđevom Trgu“ (Vašarište) vršena su javna vešanja. U petrovgradskom ataru žito zaista nisu palili studenti, već uglavnom fudbaleri gradskih klubova privrženi komunistima. Septembra 1944. godine, na osnovu reči  svedoka Milete Kirćanskog, tri Nemačka vojnika su polila benzinom i zapalila zapadnu drvenu tribinu borčevog stadiona. 

Tokom okupacije Švebiše Sportklub je igrao utakmice sa novoformiranim mađarskim timom Hojra i klubom fabrike kože Hako, uz još nekoliko banatskih klubova sastavljenim od igrača svih nacionalnosti. Maja meseca 1942. gost reprezentaciji Grosbečkereka bio je beogradski SK 1913 (SK Jugoslavija). Međutim, kako je rat odmicao fudbaleri Švebišea su se sve manje bavili fudbalom, a sve više nekim drugim stvarima. Poslednja utakmica odigrana u okupiranom Banatu bila je između mađarskog Honveda i reprezentacije Banata sastavljena od igrača mađarske nacionalnosti.

Utakmica je odigrana na stadionu AK Obilić. Foto: Print Screen 

Ulazak Crvene armije u grad i oslobođenje

Bečkerek je oslobođen 2.10.1944. godine. Manji broj Nemaca, uglavnom onih sa okrvavljenim rukama, uspeo je da napusti Banat pre dolaska ,,Crvene armije“. Oni koji su ostali proglašeni su za narodne neprijatelje od strane AVNOJ-a. To su bili i poslednji dani Švebišea i nemačke nacionalne manjine u Banatu, nakon čega su krenuli put Austrije i Nemačke. 

Sava Cukić je jedna od prvih žrtava u okupiranom Banatu i  prva žrtva u Jugoslaviji koja je stradala zbog igre loptom i iz čiste osvete. 
Tokom Drugog svetskog rata u Petrovgradu život su izgubili fudbaleri: Zoran Nićetin, Miša Momirski, Stanimir Krčedinac, Miša Stojanović i Dragomir Kirćanski (svi kao članovi Železničkog Sport kluba), Rastko Purešević, Đura Šerfezi, Mita Novakov (A.K. Obilić), Velemir Stojin (Borac), Stanislav Cukić (Sloga)... Sportski funkcioneri: Andrija Mihajlović, Mita Aleksić, Ladislav Bergari (Radnički).

Gradonačelnik Jozef Gion u jesen 1944. je bio jedan od onih što su napustili grad pre dolaska Crvene armije, pobegavši u Argentinu iz koje je kasnije često dolazio u Nemačku gde je i preminuo 1977. godine. Sep Janko je preminuo u Buenos Ajresu 2001. u 95. godini.  Juraj Špiler i komandant zloglasnog ,,Dojče manšafta“ Karl Hejm osuđeni su na smrt, a kazne su izvršene 1949. u Zrenjaninu. Dolaskom Sovjeta između ostalih uhapšeni su i Nemci koji su bili poznati kao članovi komunističke partije pre rata samo zbog svoje nacionalnosti, a neki od njih su imali više od sedamdeset godina.

Jedno je sigurno, nisu svi folksdojčeri bili kao Leksi koga je takođe savršeno odglumio Nikola Simić u kultnom filmu ,,Hitler iz mog sokaka“. Poznati obućar Holcer, član komunističke partije, bio je veliki navijač Radničkog. U jeku antisrpske propagande porodice Bon (nije moguće utvrditi da li je u srodstvu sa pokojnim fudbalerom Josifom) i Selgrad spasile su od linča srpsku porodicu Trkulja od svojih zemljaka i mađara zbog odbijanja da pozdrave dolazak nemačkih trupa.

O svemu tome ipak neka sude istoričari...

Bivši fudbaleri Švebišea kao dobri domaćini nakon rata

Kako je život nastavio da teče dalje i nakon Drugog svetskog rata govori nam i to da su svi predratni gradski klubovi rasformisani prilikom osnivanja fudbalskog kluba Proleter 1947. godine. Zanimljiv je bio takav spoj igrača, sa jedne strane oni koji su igrali i bili lojalni Nemcima tokom okupacije, sa druge strane oni koji su u ratu bili istaknuti antifašisti i sa treće strane novopečeni banaćani. Ovakve razlike nisu uticale na rezultate novoformiranog kluba koji je igrao lep i efikasan fudbal. 

Fudbaleri Proletera otputovali su u Austriju avgusta meseca 1953. godine na mini turneju gde je planirano da odigraju 3 prijateljska meča protiv Salcburgera, Herte i Linca. Sva dešavanja sa ovog interesantnog putovanja sačuvao je od zaborava najbolji zrenjaninski sportski novinar Miran Pantelić u monografiji ,,Naš Proleter“ iz 1997. godine. Pa da krenemo...

U Salcburgu, delegaciju Proletera ugostio je bivši fudbaler Švebišea Pišta Šerfezi koji je u svakom trenutku pokušao da ugodi gostima iz Zrenjanina. Na nerednoj utakmici u severoistočnom austrijskom gradu Velsu (poznatom po tome što je u neposrednoj blizini bio nacistički koncentracioni logor ,,Mauthauzen“ prim.aut) nastali su i prvi problemi. Na osnovu reči Pere Šoklovačkog za ,,Naš Proleter“: ,,U trenutku dok smo vodili 3:0 protiv lokalne Herte, neki čovek, očito iz redova poraženih u Drugom svetskom ratu, stao je iza gola i počeo da preti  golmanu Zoranu Martinovu, inače čoveku iz MUP-a“. Možda ovakva reakcija domaćih navijača i ne čudi jer je pokrajina ,,Gornja Austrija“  bilo utočište mnogim banatskim Nemcima nakon rata. Na osnovu daljeg Perinog svedočenja ,,nama niko nije zabranio da razgovaramo sa folksdojčerima koji su se znatiželjno raspitivali o tome kako se živi u našem gradu i novoj Jugoslaviji, mi smo odgovarali da nam je dobro“. Da stvar bude još interesantnija, trener domaće Herte bio je najbolji fudbaler Švebišea tokom svog postojanja Sep Bajl koji je priredio lep doček momcima iz svog rodnog Bečkereka. 

Nakon prijema kod rukovodstva Herte i veselog trećeg poluvremena u lokalnom restoranu, Zrenjaninci su trebali da nastave put za Linc. Međutim to se nije dogodilo. Rano ujutru, trojica fudbalera Proletera (Srećko Šimunović, Žarko Vinčić i Milan Nikolić) saopštili su upravi kluba da ne žele da se vrate u Jugoslaviju. Prvotimac Zoran Đukić je izjavio ,,ovakvom činu ipak nisu kumovali bivši fudbaleri Švebišea već neki Zagrepčanin koji je vređao predsednika Voju Aćina zato što je pokušao da ubedi fudbalere da se predomisle“. 

Delegacija Proletera se odmah nakon incidenta vratila kući, a emigranti su svoje karijere nastavili u Austriji, a zatim je svako krenuo na svoju stranu. Ovi događaji su žestoko uzdrmali fudbalski klub Proleter, ali više o tome možda nekom drugom prilikom.

Danas

Na mestu gde je izvršeno streljanja Svetislava Cukića, nakon rata, izgrađen je urbani deo grada koji je dobio naziv po porodici Bagljaš. U ulici 9. januara nalazi se spomen park žrtvama Drugog svetskog rata stradalim na tom mestu, ali na njemu nije ispisano ime Svetislav Cukić. A i pored sveg truda, grobno mesto Josifa Bona na katoličkom groblju u Zrenjaninu nisam pronašao, ali zato jesam porodične grobnice nekoliko funkcionera Švebišea prisutnih one noći u gostionici ,,Gajer". U znak sećanja na postojanje nemačkog sportskog kluba u Srednjem Banatu ostaje nam zastavica Švebiše Sportkluba kao deo stalne postavke Narodnog muzeja u Zrenjaninu i nedavno pronađena monografija kluba iz 1937.godine koju je na srpski jezik preveo Filip Krčmar. 

Danas još uvek postoje porodice koje žive u trošnim ,,švapskim“ kućama koje čuvaju sećanje na život Nemaca u Banatu. Od njih nam je još ostao i običaj kićenja jelke, pojedine reči koje koristimo i u današnjem govoru, ali nažalost ne i to da se fudbal igra disciplinovano i ,,do poslednjeg sudijskog zvižduka“.

Srpska emigracija već sredinom 60-ih godina osnovalala je mnoge fudbalske klubove širom Nemačke. U Kelnu je aktivan ,,Dušan Silni“ , zatim ,,Jugoslavija“ u Vupertalu, Libeku i Erlagenu, ,,Srbija“ u Diseldorfu, Leverkuzenu i Minhenu, ,,Beli orlovi“ u Homburgu... A u našoj zemlji, mnoge stvari se nisu promenile do danas. Politika je i dalje prisutna u sportu, a fudbal je još uvek ,,više od igre“. Dok još neko ne nastrada... 

,,U ravnici se mora živeti u zajedništvu, ukoliko jedna nacija nadređuje drugom, remeti jedinstvo koje budi revanšizam i šovinizam“

Đorđe Momčilović ,,Zrenjaninske vatre“, 1987.

Nikola Radulović



Litaretura:

,,Nas Proleter", Miran Pantelić
,,101 as",
,,Dr Juraj Špiler", Branislav Maksimov
,,Zrenjaninske vatre", Đorđe Momčilović
,,Hronika Aradca", Mirko Joksimović
,,Monografija Petrovgrada", Aleksandar Stanojlović
,,Schwäbischer Sportklub", Franz Rueß - Martin Buschbacher