Tokom Španskog građanskog rata, između 1936 – 1938. godine blizu 3000 dece iz republikanski nastrojenih porodica i ratom pogođenih područja evakuisano je u Sovjetski Savez kako bi izbegli neposredne sukobe sa nacionalističkim snagama Franciska Franka. ,,Španska deca“ po ruskom ili ,,Deca iz Rusije“ kako ih danas nazivaju Španci, odrasla su u sirotištu misleći da će se brzo vratiti svojim kućama, ali dalje političke okolnosti, tok Drugog svetkog rata, razaranje, glad, bolest, pad fašizma (ali ne i u Španiji) im to nisu dozvolile. Manjoj grupi je tek početkom 50-ih godina dozvoljeno da se vrati svojim porodicima u Španiji i Meksiku. Oni koji su ostali, morali su nastaviti integraciju u sovjetskom društvu.
Najpoznatiji, bar nama ljubiteljima fudbala su evakuisani dečaci: Ruperto Sagasti, Hesus Varela i Augusto Gomez Pagola koji su zajedno sa Huanom Usatoreom i Nemesiom Pouzelom, momcima rođenim u izbeglištvu, činili čuvenu ,,veličanstvenu petorku" španskih fudbalera u posleratnom sovjetskom fudbalu. Ovo je priča o njima...
Revolucionar Augusto Gomez
Najuspešniji fudbaler među pomenutom petorkom, ujedno i sa najviše nastupa u Prvoj ligi, bio je Augusto Gomez, rođen u malom baskijskom gradu Renteria, 1923. godine. Debitantsku utakmicu u najvišem rangu takmičenja zabeležio je na prvom posleratnom prvenstvu SSSR-a kao član Krila Sovjetov odakle se preselio u redove Moskovskog Torpeda, u kojem će kasnije zabeležiti preko 200 zvaničnih utakmica. Dobri nastupi na poziciji levog beka, kapitenska traka i dva osvojena nacionalna Kupa sa Torpedom (1947. i 1952.), preporučili su Gomeza selektoru Arkadijevu koji ga je uvrstio među 20 najboljih fudbalera koji će prvi put predstavljati SSSR na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Pre svega zbog jake konkurencije, a možda i rane eliminicije (već u drugoj rundi poraz u dva meča od Jugoslavije), Španac sa sovjetskim državljanskom nije odigrao nijedan meč na turniru. Osim što se bavio fudbalom, Gomez je bio i aktivista komunističke partije što će uticati na to da tokom 1954. ne odigra nijedan zvanični meč za svoj klub. Špancima je 1956. godine konačno dozvoljeno da se vrate u svoju zemlju. Na oproštajnoj večeri sa saigračima, kao jedan od članova organizacionog odbora za povratak, Gomez se pohvalio da će još dve sezone igrati fudbal u nekom od velikih španskih klubova. Međutim po povratku u domovinu odigrao je samo jednu prijateljsku utakmicu za Atletiko Madrid protiv Fortune iz Diseldorfa (2:2). Sa pune 34 godine nije ostavio poseban utisak na trenera, ali ni na navijače čiju podršku od samog starta nije imao. Nakon igračke karijere posvetio se trenerskom poslu paralelno obavljajući partijske zadatke zbog kojih će u više navrata tokom prve polovine 60-ih godina biti hapšen, a nešto kasnije, po nalogu vlasti i proteran u Čehoslovačku. Tokom 1975. godine vratio se u Moskvu, slab i bolestan, u poodmakloj fazi tumora na mozgu za koju kažu da je posledica batina koje je pretrpeo u madridskom zatvoru. Preminuo je te iste godine, neposredno pred svoj 53. rođendan, ne dočekavši pad generala Franka koji je, igrom sudbine, umro svega nekoliko dana kasnije.
Profesor fudbala Ruperto Sagasti
Kao dvanaestogodišnjak Ruperto Sagasti boravio je u sirotištu u Odesi (danas Ukrajina) gde počinje da trenira fudbal u jednom lokalnom klubu. Pred sam kraj rata, prebačen je u Moskvu gde se zaposlio u fabrici paralelno igrajući fudbal za Krila Sovjetov u kojem je debitovao zajedno sa zemljakom Gomezom u najvišem rangu takmičenja samo na poziciji napadača. Sovjetska štampa često je isticala dobre partije omalenog Španca protiv velikih klubova. Golovi protiv Zenita, Spartaka i Dinama nisu bili dovoljni za opstanak Krila Sovjetova u Prvoj ligi. Po završetku sezone vojna industrija će biti prinuđena da rasformira klub pa se Ruperto preselio u redove jednog od velikana - Spartaka iz Moskve. I pored jake konkurencije u vidu reprezentativaca Paramanova, Simonjana i Il'ina, uspeo je da zabeleži ukupno 10 utakmica
u prvoj diviziji uz 4 postignuta gola. U šampionskoj sezoni Spartaka 1952. godine momak rođen u Bilbau nije zabeležio nijedan nastup u sezoni, ali i pored toga ostaje upamćen kao prvi Španac koji je odigrao zvaničnu utakmicu u crveno belom dresu ,,narodnog tima". Igračku karijeru okončao je u Daugavi iz Rige. U fudbalu će ipak ostati do kraja svog života, prvenstveno kao profesor na fudbalskoj akademiji. Znanje španskog jezika uticalo je na to da bude redovan putnik na turnejama moskovskih klubova po Latinskoj Americi tokom 60-ih godina, u svojstvu prevodioca. Prvi put od izgnanstva, Španiju će posetiti 1972. godine prilikom susreta Atletiko Madrida i Spartaka u 1/8 finala Kupa Pobednika Kupova. Nakon 1990. godine i dolaskom liberalnije politike Mihaila Gorbačova, put ka zapadu za sovjetske fudbalere postaje otvoren. Ruperto je, koristeći svoje kontakte, posredovao u transferima pojedinih fudbalera u Španiju. Preminuo je 2008. godine u 84. godini života ostavivši iza sebe veliki broj specijalizovanih fudbalskih književnih izdanja.
Čudni životni putevi Hesusa Varele
Retko koji momak je, sa nepunih 15 godina, doživeo više prinudnih selidbi od Hesusa Varele, rođenog, na osnovu nekih izvora, u Đenovi 1923. godine. Ali se ubrzo, bežeći od Musolinijevog režima, sa porodicom seli u San Sebastijan, gde je načinio prve fudbalske korake. Početkom građanskog rata u Španiji, ovog puta sam, bez roditelja, izbegao je u Moskvu gde će se zadržati do početka Drugog svetkog rata. Ratni period proveo je u srednjoj Aziji gde Španci nisu imali pristup školama pa je imao velikih problema u učenju ruskog jezika, što mu je stvaralo probleme u kasnijoj integraciji. Fudbal ga je ponovo doveo u glavni grad, u redove velikog Torpeda. I ne treba da čudi što je većina španskih fudbalera nastupala za ovaj klub iz razloga što je puno njihovih zemljaka bilo zaposleno u fabrici ZIL, ponos posleratne sovjetske industrije. Na kraju sezone 1948. trener prvog tima je prebačen u Gorki (danas Nižnji Novgograd), u provincijski Torpedo, a sa sobom je poveo i dvadesetpetogodišnjeg Varelu. Sa novim klubom uspeva dva puta da se domogne Prve lige, što je tada predstavljalo veliko iznenađenje. Tokom godina provedenih u gradu koji je nosio ime po piscu Maksimu Gorkom, Hesus će postati poznat i na ulici gde su mu često prilazili navijači moleći ga za autogram. Miran sportski život praćen dobrim rezultatima prekida 1952. godine kada će doživeti otvoreni dvostruki prelom noge na prvenstvenoj utakmici. Dug oporavak i trauma od žestokog starta sigurno da je uticala da prilikom povratka na teren fudbaler ne bude na istom nivou, što će samo uticati na njegovu konačnu odluku da 1955. prekine fudbalsku karijeru, ukupno postigavši 44 gola za svoj Torpedo. Hesusov karakter i život u samom gradu najbolje će opisati njegova subruga Lidija u jednom intervjuu: ,,Bio je dobar muž, pogotovo kada dobije platu koja je iznosila 1.100,00 rubalja mesečno. Nikada nije izbegavao kuću, naročito kućne poslove, zajedno smo pripremali Španska jela u našem domu". Sa porodicom u San Sebastijanu se ponovo sastao tek 1979. godine, nakon 42 godine izgnanstva. Preminuo je 1995. godine u Nižnji Novgogrodu, gradu gde je sigurno ostavio dubok trag i grad koji je, čini se, smatrao svojim pravim domom posle mnogo lutanja.
Buntovnik u pokušaju Pauzelo Nemensio
Pauzelo Nemensio je sin španskih izbleglica poreklom iz Andaluzije, rođen 1940. godine u Krakovu (danas Ukrajina). Njegov otac je bio visoki funkcioner Komunističke partije Španije. Nažalost, rano će ostati bez majke, sa samo 7 godina, tako da je odrastao u sirotištu poput svojih sunarodnika. Početkom 50-ih godina se preselio u Moskvu gde mu je otac dobio zaposlenje fabrici automobila. Fudbalsku karijeru započinje takođe u Torbedu, čiji se stadion nalazio u neposrednoj blizini porodičnog stana. U razvoju karijere u Torpedu dosta mu je pomogao Augusto Gomez, partijski kolega njegovog oca i bivši fudbaler ovog kluba. Za Nemansia, sportski novinari su zabeležili da je imao ono što domaći fudbaleri nisu imali, pokretnost u napadu, tehnički lepu kontrolu lopte i tačan pas. U tom periodu klub su potresali skandali Eduarda Streljcova i Valerija Voronjina. Za Nemensija je takođe ostalo zapisano da se kretao u elitnim krugovima, zajedno sa klupskim drugovima, a često i u društvu poznatih žena. Sezone 1964. prelazi u Spartak iz Moskve, ali tu počinje strmoglavi pad karijere možda i najtalentovanijeg Španca koji je ipak vodio boemski život. Usled nemogućnosti da se u glavnom gradu skoncentriše samo na fudbal i velikom željom da promeni sredinu koja bi mu pomogla da krene pravim putem, usledila je selidba u Lenjingrad. Međutim, u dresu Zenita je nastupao samo 5 puta u prvenstvu i jednom u kupu, nakon čega će biti izbačen iz tima zbog ,,nesportskog života". Karijeru je okončao onda kada je, ustvari, trebao da pruži najviše, u 25. godini života. Šta se tačno u tom periodu dogodilo, Nemansio je objasnio u intervjuu za sovsport.ru 2000. godine u kojem je rekao: ,,Godine 1964. dok sam igrao u Spartaku, sa drugovima sam otišao u restoran gde smo se lepo proveli i zatim smo otišli kući. Jura Sadimov se nije vratio, on je svojim Fordom udario profesora Dmitrija Starostina , člana Akademija nauka SSSR-a i stručnjaka za čvrsto raketno gorivo, koji je kasnije preminuo u bolnici. Politički lideri su napravili crnu listu onih momaka koji krše sportski način života, Jura je dobio 10 godina zatvora, na spisku sam se našao i ja uz još nekoliko vrhunskih fudbalera. Diskvalifikovan sam. Nakon toga, proveo sam 5 godina u regiji Čita radeći kao trener u lokalnom timu i paralelno radeći u rudniku". Nemensio tek kao penzioner, 1997. godine, odlučuje da prihvati poziv svoje sestre da se vrati u Španiju. Upravo tu, u zemlji svojih roditelja, posvećuje se trenerskom poslu u mlađim kategorijama jednog lokalnog kluba udaljenog 12 kilometara od Madrida, ne odavajući puno detalja o svom burnom životu dok je bio fudbaler.
Reprezentativac Huan Usatore
Najpoznatiji, bar nama ljubiteljima fudbala su evakuisani dečaci: Ruperto Sagasti, Hesus Varela i Augusto Gomez Pagola koji su zajedno sa Huanom Usatoreom i Nemesiom Pouzelom, momcima rođenim u izbeglištvu, činili čuvenu ,,veličanstvenu petorku" španskih fudbalera u posleratnom sovjetskom fudbalu. Ovo je priča o njima...
Revolucionar Augusto Gomez
Najuspešniji fudbaler među pomenutom petorkom, ujedno i sa najviše nastupa u Prvoj ligi, bio je Augusto Gomez, rođen u malom baskijskom gradu Renteria, 1923. godine. Debitantsku utakmicu u najvišem rangu takmičenja zabeležio je na prvom posleratnom prvenstvu SSSR-a kao član Krila Sovjetov odakle se preselio u redove Moskovskog Torpeda, u kojem će kasnije zabeležiti preko 200 zvaničnih utakmica. Dobri nastupi na poziciji levog beka, kapitenska traka i dva osvojena nacionalna Kupa sa Torpedom (1947. i 1952.), preporučili su Gomeza selektoru Arkadijevu koji ga je uvrstio među 20 najboljih fudbalera koji će prvi put predstavljati SSSR na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Pre svega zbog jake konkurencije, a možda i rane eliminicije (već u drugoj rundi poraz u dva meča od Jugoslavije), Španac sa sovjetskim državljanskom nije odigrao nijedan meč na turniru. Osim što se bavio fudbalom, Gomez je bio i aktivista komunističke partije što će uticati na to da tokom 1954. ne odigra nijedan zvanični meč za svoj klub. Špancima je 1956. godine konačno dozvoljeno da se vrate u svoju zemlju. Na oproštajnoj večeri sa saigračima, kao jedan od članova organizacionog odbora za povratak, Gomez se pohvalio da će još dve sezone igrati fudbal u nekom od velikih španskih klubova. Međutim po povratku u domovinu odigrao je samo jednu prijateljsku utakmicu za Atletiko Madrid protiv Fortune iz Diseldorfa (2:2). Sa pune 34 godine nije ostavio poseban utisak na trenera, ali ni na navijače čiju podršku od samog starta nije imao. Nakon igračke karijere posvetio se trenerskom poslu paralelno obavljajući partijske zadatke zbog kojih će u više navrata tokom prve polovine 60-ih godina biti hapšen, a nešto kasnije, po nalogu vlasti i proteran u Čehoslovačku. Tokom 1975. godine vratio se u Moskvu, slab i bolestan, u poodmakloj fazi tumora na mozgu za koju kažu da je posledica batina koje je pretrpeo u madridskom zatvoru. Preminuo je te iste godine, neposredno pred svoj 53. rođendan, ne dočekavši pad generala Franka koji je, igrom sudbine, umro svega nekoliko dana kasnije.
Augusto Gomes (foto: alchetron) Krila Sovjetov 22 utakmice, Torpedo Moskva 183 prvenstvene utakmice i 26 u kupu.
Pobednik Kupa 1952. kao kapiten tima
Profesor fudbala Ruperto Sagasti
Kao dvanaestogodišnjak Ruperto Sagasti boravio je u sirotištu u Odesi (danas Ukrajina) gde počinje da trenira fudbal u jednom lokalnom klubu. Pred sam kraj rata, prebačen je u Moskvu gde se zaposlio u fabrici paralelno igrajući fudbal za Krila Sovjetov u kojem je debitovao zajedno sa zemljakom Gomezom u najvišem rangu takmičenja samo na poziciji napadača. Sovjetska štampa često je isticala dobre partije omalenog Španca protiv velikih klubova. Golovi protiv Zenita, Spartaka i Dinama nisu bili dovoljni za opstanak Krila Sovjetova u Prvoj ligi. Po završetku sezone vojna industrija će biti prinuđena da rasformira klub pa se Ruperto preselio u redove jednog od velikana - Spartaka iz Moskve. I pored jake konkurencije u vidu reprezentativaca Paramanova, Simonjana i Il'ina, uspeo je da zabeleži ukupno 10 utakmica
u prvoj diviziji uz 4 postignuta gola. U šampionskoj sezoni Spartaka 1952. godine momak rođen u Bilbau nije zabeležio nijedan nastup u sezoni, ali i pored toga ostaje upamćen kao prvi Španac koji je odigrao zvaničnu utakmicu u crveno belom dresu ,,narodnog tima". Igračku karijeru okončao je u Daugavi iz Rige. U fudbalu će ipak ostati do kraja svog života, prvenstveno kao profesor na fudbalskoj akademiji. Znanje španskog jezika uticalo je na to da bude redovan putnik na turnejama moskovskih klubova po Latinskoj Americi tokom 60-ih godina, u svojstvu prevodioca. Prvi put od izgnanstva, Španiju će posetiti 1972. godine prilikom susreta Atletiko Madrida i Spartaka u 1/8 finala Kupa Pobednika Kupova. Nakon 1990. godine i dolaskom liberalnije politike Mihaila Gorbačova, put ka zapadu za sovjetske fudbalere postaje otvoren. Ruperto je, koristeći svoje kontakte, posredovao u transferima pojedinih fudbalera u Španiju. Preminuo je 2008. godine u 84. godini života ostavivši iza sebe veliki broj specijalizovanih fudbalskih književnih izdanja.
Ruperto Sagasti prvi sa leve strana u Odesi 1937. godine. 48 utakmica i 11 golova u dresu Torpeda, 10 utakmica i 4 pogotka za Spartak iz Moskve (foto: alacontra.elindependiente.com)
Čudni životni putevi Hesusa Varele
Retko koji momak je, sa nepunih 15 godina, doživeo više prinudnih selidbi od Hesusa Varele, rođenog, na osnovu nekih izvora, u Đenovi 1923. godine. Ali se ubrzo, bežeći od Musolinijevog režima, sa porodicom seli u San Sebastijan, gde je načinio prve fudbalske korake. Početkom građanskog rata u Španiji, ovog puta sam, bez roditelja, izbegao je u Moskvu gde će se zadržati do početka Drugog svetkog rata. Ratni period proveo je u srednjoj Aziji gde Španci nisu imali pristup školama pa je imao velikih problema u učenju ruskog jezika, što mu je stvaralo probleme u kasnijoj integraciji. Fudbal ga je ponovo doveo u glavni grad, u redove velikog Torpeda. I ne treba da čudi što je većina španskih fudbalera nastupala za ovaj klub iz razloga što je puno njihovih zemljaka bilo zaposleno u fabrici ZIL, ponos posleratne sovjetske industrije. Na kraju sezone 1948. trener prvog tima je prebačen u Gorki (danas Nižnji Novgograd), u provincijski Torpedo, a sa sobom je poveo i dvadesetpetogodišnjeg Varelu. Sa novim klubom uspeva dva puta da se domogne Prve lige, što je tada predstavljalo veliko iznenađenje. Tokom godina provedenih u gradu koji je nosio ime po piscu Maksimu Gorkom, Hesus će postati poznat i na ulici gde su mu često prilazili navijači moleći ga za autogram. Miran sportski život praćen dobrim rezultatima prekida 1952. godine kada će doživeti otvoreni dvostruki prelom noge na prvenstvenoj utakmici. Dug oporavak i trauma od žestokog starta sigurno da je uticala da prilikom povratka na teren fudbaler ne bude na istom nivou, što će samo uticati na njegovu konačnu odluku da 1955. prekine fudbalsku karijeru, ukupno postigavši 44 gola za svoj Torpedo. Hesusov karakter i život u samom gradu najbolje će opisati njegova subruga Lidija u jednom intervjuu: ,,Bio je dobar muž, pogotovo kada dobije platu koja je iznosila 1.100,00 rubalja mesečno. Nikada nije izbegavao kuću, naročito kućne poslove, zajedno smo pripremali Španska jela u našem domu". Sa porodicom u San Sebastijanu se ponovo sastao tek 1979. godine, nakon 42 godine izgnanstva. Preminuo je 1995. godine u Nižnji Novgogrodu, gradu gde je sigurno ostavio dubok trag i grad koji je, čini se, smatrao svojim pravim domom posle mnogo lutanja.
Torpedo Moskva 15 utakmica 6 golova, Torpedo Gorki 122 utakmice 44 gola
Buntovnik u pokušaju Pauzelo Nemensio
Pauzelo Nemensio je sin španskih izbleglica poreklom iz Andaluzije, rođen 1940. godine u Krakovu (danas Ukrajina). Njegov otac je bio visoki funkcioner Komunističke partije Španije. Nažalost, rano će ostati bez majke, sa samo 7 godina, tako da je odrastao u sirotištu poput svojih sunarodnika. Početkom 50-ih godina se preselio u Moskvu gde mu je otac dobio zaposlenje fabrici automobila. Fudbalsku karijeru započinje takođe u Torbedu, čiji se stadion nalazio u neposrednoj blizini porodičnog stana. U razvoju karijere u Torpedu dosta mu je pomogao Augusto Gomez, partijski kolega njegovog oca i bivši fudbaler ovog kluba. Za Nemansia, sportski novinari su zabeležili da je imao ono što domaći fudbaleri nisu imali, pokretnost u napadu, tehnički lepu kontrolu lopte i tačan pas. U tom periodu klub su potresali skandali Eduarda Streljcova i Valerija Voronjina. Za Nemensija je takođe ostalo zapisano da se kretao u elitnim krugovima, zajedno sa klupskim drugovima, a često i u društvu poznatih žena. Sezone 1964. prelazi u Spartak iz Moskve, ali tu počinje strmoglavi pad karijere možda i najtalentovanijeg Španca koji je ipak vodio boemski život. Usled nemogućnosti da se u glavnom gradu skoncentriše samo na fudbal i velikom željom da promeni sredinu koja bi mu pomogla da krene pravim putem, usledila je selidba u Lenjingrad. Međutim, u dresu Zenita je nastupao samo 5 puta u prvenstvu i jednom u kupu, nakon čega će biti izbačen iz tima zbog ,,nesportskog života". Karijeru je okončao onda kada je, ustvari, trebao da pruži najviše, u 25. godini života. Šta se tačno u tom periodu dogodilo, Nemansio je objasnio u intervjuu za sovsport.ru 2000. godine u kojem je rekao: ,,Godine 1964. dok sam igrao u Spartaku, sa drugovima sam otišao u restoran gde smo se lepo proveli i zatim smo otišli kući. Jura Sadimov se nije vratio, on je svojim Fordom udario profesora Dmitrija Starostina , člana Akademija nauka SSSR-a i stručnjaka za čvrsto raketno gorivo, koji je kasnije preminuo u bolnici. Politički lideri su napravili crnu listu onih momaka koji krše sportski način života, Jura je dobio 10 godina zatvora, na spisku sam se našao i ja uz još nekoliko vrhunskih fudbalera. Diskvalifikovan sam. Nakon toga, proveo sam 5 godina u regiji Čita radeći kao trener u lokalnom timu i paralelno radeći u rudniku". Nemensio tek kao penzioner, 1997. godine, odlučuje da prihvati poziv svoje sestre da se vrati u Španiju. Upravo tu, u zemlji svojih roditelja, posvećuje se trenerskom poslu u mlađim kategorijama jednog lokalnog kluba udaljenog 12 kilometara od Madrida, ne odavajući puno detalja o svom burnom životu dok je bio fudbaler.
Pauzelo Nemensio, statistika u prvenstvu Sovjetskog Saveza:
- Torpedo Moskva 72 utakmice 24 gola
- Spartak Moskva 13 utakmica 3 gola
- Zenit Lenjingrad 5 utakmica bez gola
- Torpedo Moskva 72 utakmice 24 gola
- Spartak Moskva 13 utakmica 3 gola
- Zenit Lenjingrad 5 utakmica bez gola
Reprezentativac Huan Usatore
Kao plod izbegličke ljubavi Marie Kanove Zamorano, bliske saradnice Dolores Iraburi i Marselina Usatorea, komandanta 122. mešovite brigade i 27. divizije narodne armije tokom španskog građanskog rata, na svet je došao Huan Usatore, maja meseca 1941. godine u Moskvi. Uz većinu siromašnih dečaka koji su odrastali na moskovskim ulicama nakon rata, prve fudbalske korake načinio je u fudbalskoj školi osnovanoj na inicijativu školskog saveza u cilju stvaranja igrača kadrih da nastupaju na visokom nivou.
Prerastanjem školskog uzrasta, sa nepunih 19 godina, Huan prihvata iznenađujući poziv šampiona Spartaka za koji će zabeležiti
samo jedan nastup za rezevni tim, za godinu dana. Ipak, bilo je to dragoceno vreme provedeno uz reprezentativce Maslenkina i Krutikova koji su već naredne godine osvojiti Kup evropskih nacija u Francuskoj. Pravu priliku je morao potražiti na drugom mestu. Dobre partije za jedan fabrički klub tokom 1960. godine, talentovanog defanzivca odvela je u SSR Belorusiju u redove drugoligaša Himika iz Mogiljeva. Iako mlad, odbrana pod njegovom komandom bila je čvrsta i neprelazna za mnoge protivnike, sto će ovaj mali klub dovesti na visoko 4. mestu na tabeli Druge lige. Ni ove partije nisu prošle neopaženo, na kraju sezone prelazi u tabor prvoligaša Belarusa iz Minska, najboljeg kluba iz ove sovjetske republike. Pažnju na sebe, po rečima sportske štampe, Huan je privukao u prijateljskom susretu Himika sa Belarusom čiji su napadači imali samo reči hvale i ponajviše na njihovu inicijativu, pojačaće njihove redove. Smirenost, dug korak i dominacija u vazduhu, za tada jednog od najviših fudbalera (182 cm) biće uočljivo već u prvoj sezoni u novom klubu. Fizički lep izgled na koje devojke nisu mogle ostati imune, dobre igre, plasmani u gornji deo tabele uticao je da se oko kluba okuplja veliki broj navijača. Svoje najbolje fudbalske godine Huan će dati ovom klubu koji se od 1963. godine zove Dinamo, ime pod kojim je poznat i danas. Tokom 4 sezone provedene u Minsku, Dinamo je ostvario istorijsko 3. mesto u šampionatu, sa samo 27 primljenih golova u 38 odigranih utakmica, na čak 22 utakmice mreža je bila netaknuta. Lokalna štampa Dinamove defanzivace opisala je kao ,,Beoloruske vazdušne asove“. Vrhunac su ostvarili plasmanom u finale kupa 1965. godine, ali Spartak je nakon dve odigrane utakmice uspeo da dodje do trofeja. Dinamo je bio tvrd orah za sve moskovske klubove koji su često upravo u Minsku gubili važne bodove. U istom periodu bližilo se i Svetsko prvenstvo u Engleskoj 1966. godine. Huan, koji je važio za jednog od najpouzdanijih defanzivaca u zemlji, imao je puno pravo da mašta o dresu reprezentacije Sovjetskog Saveza i mestu na konačnom spisku putnika za Englesku. Što zbog ubeđenosti da se u reprezentaciju ulazi samo ako se dokažeš u Moskvi, što da bi ostvario svoj veliki san za pohađanjem jednog od Univerziteta u glavnom gradu, napušta Minsk i opet prelazi u redove Spartaka. Početak godine kao iz snova, veliki klub koji će se sigurno boriti za šampionat i dugo očekivani poziv u reprezentaciju u sklopu priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo. Vanja, kako su ga saigrači zvali, odigrao je 8 nezvaničnih utakmica za reprezentaciju SSSR-a tokom turneje u Južnoj Americi i Jugoslaviji. Lepog izgleda nije promakao ni novinarima jugoslovenskog sportskog lista ,,Tempo", za koji je dao intervju 23.3.1966. godine u kojem je ,,simpatični Španac" rekao:
,,Ja sam čistokrvni moskovljanin, Španiju nikada nisam video, rođen sam samo mesec dana pre nego što su nemci bombardovali glavni grad Sovjetskog Saveza"
Međutim, po povratku sa reprezentativne turneje ponovila se ista situacija kao i pre 5 godina u istom klubu, bez zvaničnog nastupa i sa samo jednom odigranom utakmicom za rezevni tim. Da bi se našao među putnicima za englesku, trebale su mu utakmice, pa u drugom delu sezone prelazi u Torpedo po uzoru na svoje prethodnike, takođe Špance, koji su nosili dres ovog kluba. Huan je u nastavku odigrao dobro, ali na žalost, nije uspeo da se izbori za mesto na spisku za Svetsko prvenstvo na kojem je SSSR ostvario svoj najzapaženiji plasman u svojoj istoriji. Većina možda misli da je bilo kvalitetnijih igrača, ali svakako da postoje i oni koji su mišljenja da i ne bi bilo dobro da jedan Španac obuče dres reprezentacije na najvećoj fudbalskoj smotri. Nakon 1966. godine karijera našeg junaka kreće silaznom putanjom iako je pojačao redove moskovske Lokomotive koja je važila za jak klub. U prvoj sezoni je sa svojim timom završio tek na sredini tabele. Loš period po klub i igrača uticao je na to da već naredne sezone Lokomotiva napusti elitni rang takmičenja. Huan je već u polu sezoni prešao u redove drugoligaša Zvezde iz Kirorovgrada, međutim zbog sve većih problema sa alkoholom odigrao je svega 6 zvaničnih utakmica. Fudbalsku karijeru je završio u Frejsetu iz Moskve, klubu u kojem je svoju karijeru započeo legendarni Eduard Streljcov.
Šansu da se preseli u Španiju, iskoristio je početkom 80-ih godina, gde je planirao da se bavi trenerskim poslom. Preminuo je prerano, 1989. godine u Barseloni, u 48. godini.
Prerastanjem školskog uzrasta, sa nepunih 19 godina, Huan prihvata iznenađujući poziv šampiona Spartaka za koji će zabeležiti
samo jedan nastup za rezevni tim, za godinu dana. Ipak, bilo je to dragoceno vreme provedeno uz reprezentativce Maslenkina i Krutikova koji su već naredne godine osvojiti Kup evropskih nacija u Francuskoj. Pravu priliku je morao potražiti na drugom mestu. Dobre partije za jedan fabrički klub tokom 1960. godine, talentovanog defanzivca odvela je u SSR Belorusiju u redove drugoligaša Himika iz Mogiljeva. Iako mlad, odbrana pod njegovom komandom bila je čvrsta i neprelazna za mnoge protivnike, sto će ovaj mali klub dovesti na visoko 4. mestu na tabeli Druge lige. Ni ove partije nisu prošle neopaženo, na kraju sezone prelazi u tabor prvoligaša Belarusa iz Minska, najboljeg kluba iz ove sovjetske republike. Pažnju na sebe, po rečima sportske štampe, Huan je privukao u prijateljskom susretu Himika sa Belarusom čiji su napadači imali samo reči hvale i ponajviše na njihovu inicijativu, pojačaće njihove redove. Smirenost, dug korak i dominacija u vazduhu, za tada jednog od najviših fudbalera (182 cm) biće uočljivo već u prvoj sezoni u novom klubu. Fizički lep izgled na koje devojke nisu mogle ostati imune, dobre igre, plasmani u gornji deo tabele uticao je da se oko kluba okuplja veliki broj navijača. Svoje najbolje fudbalske godine Huan će dati ovom klubu koji se od 1963. godine zove Dinamo, ime pod kojim je poznat i danas. Tokom 4 sezone provedene u Minsku, Dinamo je ostvario istorijsko 3. mesto u šampionatu, sa samo 27 primljenih golova u 38 odigranih utakmica, na čak 22 utakmice mreža je bila netaknuta. Lokalna štampa Dinamove defanzivace opisala je kao ,,Beoloruske vazdušne asove“. Vrhunac su ostvarili plasmanom u finale kupa 1965. godine, ali Spartak je nakon dve odigrane utakmice uspeo da dodje do trofeja. Dinamo je bio tvrd orah za sve moskovske klubove koji su često upravo u Minsku gubili važne bodove. U istom periodu bližilo se i Svetsko prvenstvo u Engleskoj 1966. godine. Huan, koji je važio za jednog od najpouzdanijih defanzivaca u zemlji, imao je puno pravo da mašta o dresu reprezentacije Sovjetskog Saveza i mestu na konačnom spisku putnika za Englesku. Što zbog ubeđenosti da se u reprezentaciju ulazi samo ako se dokažeš u Moskvi, što da bi ostvario svoj veliki san za pohađanjem jednog od Univerziteta u glavnom gradu, napušta Minsk i opet prelazi u redove Spartaka. Početak godine kao iz snova, veliki klub koji će se sigurno boriti za šampionat i dugo očekivani poziv u reprezentaciju u sklopu priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo. Vanja, kako su ga saigrači zvali, odigrao je 8 nezvaničnih utakmica za reprezentaciju SSSR-a tokom turneje u Južnoj Americi i Jugoslaviji. Lepog izgleda nije promakao ni novinarima jugoslovenskog sportskog lista ,,Tempo", za koji je dao intervju 23.3.1966. godine u kojem je ,,simpatični Španac" rekao:
,,Ja sam čistokrvni moskovljanin, Španiju nikada nisam video, rođen sam samo mesec dana pre nego što su nemci bombardovali glavni grad Sovjetskog Saveza"
Međutim, po povratku sa reprezentativne turneje ponovila se ista situacija kao i pre 5 godina u istom klubu, bez zvaničnog nastupa i sa samo jednom odigranom utakmicom za rezevni tim. Da bi se našao među putnicima za englesku, trebale su mu utakmice, pa u drugom delu sezone prelazi u Torpedo po uzoru na svoje prethodnike, takođe Špance, koji su nosili dres ovog kluba. Huan je u nastavku odigrao dobro, ali na žalost, nije uspeo da se izbori za mesto na spisku za Svetsko prvenstvo na kojem je SSSR ostvario svoj najzapaženiji plasman u svojoj istoriji. Većina možda misli da je bilo kvalitetnijih igrača, ali svakako da postoje i oni koji su mišljenja da i ne bi bilo dobro da jedan Španac obuče dres reprezentacije na najvećoj fudbalskoj smotri. Nakon 1966. godine karijera našeg junaka kreće silaznom putanjom iako je pojačao redove moskovske Lokomotive koja je važila za jak klub. U prvoj sezoni je sa svojim timom završio tek na sredini tabele. Loš period po klub i igrača uticao je na to da već naredne sezone Lokomotiva napusti elitni rang takmičenja. Huan je već u polu sezoni prešao u redove drugoligaša Zvezde iz Kirorovgrada, međutim zbog sve većih problema sa alkoholom odigrao je svega 6 zvaničnih utakmica. Fudbalsku karijeru je završio u Frejsetu iz Moskve, klubu u kojem je svoju karijeru započeo legendarni Eduard Streljcov.
Šansu da se preseli u Španiju, iskoristio je početkom 80-ih godina, gde je planirao da se bavi trenerskim poslom. Preminuo je prerano, 1989. godine u Barseloni, u 48. godini.
Huan Usatore u dresu SSSR-a za koji je odigrao 8 nezvaničnih utakmica. u Klupskoj karijeri nastupao je za: Himik Mogiljev (29 utakmica), Dinamo Minsk 108 utakmica 1 gol, Torpedo Moskva 12 utakmica, Lokomotiva Moskva 44 utakmice, Zvezda Kirovograd 6 utakmica
