Sovjetski fudbaler korejskog porekla Mihail An (rus. Михаил Иванович Ан) rođen je 19.11.1952. godine na kolektivnoj farmi u blizini Taškenta, glavnog grada Uzbečke Sovjetske Socijalističke Republike.
Fudbal je počeo da trenira sa 12 godina u lokalnom Sverdovelcu. Rano je ostao bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo 13 godina stariji brat Dmitri koji se polako pripremao za trenerski posao nakon bogate igračke karijere u Politotdelu. Na početku školovanja Mihail je često bežao kod majke na farmu. Dečaku koji je odrastao u seoskoj sredini ipak nije bilo lako da se navikne na život u milionskom gradu. Ali taj period života mu se nekako podudario sa procvatom fudbala u Uzbečkoj SSR, u eri legendarnog napadača Genadija Krasnickog i velikom podrškom komunističke partije. Pahtakor (u bukvalnom prevodu znači proizvođač pamuka) nije predstavljao samo Taškent već celokupnu regiju srednje Azije u najvišem rangu takmičenja. Svoj vrhunac je postigao 1968. kada je igrao jedino finale nacionalnog Kupa u Moskvi protiv Torpeda. I pored uloge favorita, zbog boljeg plasmana u šampionatu, poraženi su sa 1:0. Sve više omladine počinjalo je da trenira fudbal umesto da se tradicionalno bave nekim od bazičnih sportova.
Veliku pažnju na sebe omaleni Korejac privukao je sa sedamnaest godina, na jednom omladinskom turniru, gde su ga proglasili za najboljeg igrača, iako je sve utakmice odigrao sa slomljenom rukom. Važnija stvar za njega, koja se potom desila, bio je poziv da se preseli u redove Pahtakora, čime se ostvario tek delić njegovih snova. Prvi tim najboljeg uzbečkog kluba, osim starijih lokalnih fudbalera, činili su i momci koji su došli iz većih sovjetskih gradova, što je uticalo da mladi igrači ne dobiju velike šanse. Iz tih razloga je Mihail prve seniorske minute zabeležio u timu Politotdelu, na nagovor brata. Veliki san da zaigra u najelitnijem društvu ipak će morati još malo da sačeka. Dmitri je u tom periodu često isticao bratovljevu slabu fizičku snagu, nedovoljnu da se nosi sa jakim prvoligaškim igračima, koju nije mogla da nadomesti ni njegova velika brzina i uvek dobra kondicija.
U međuvremenu, na još jednom turniru ,,Kup nada" održanom u Taškentu, na kojem su se takmičili najbolji omladinci iz skoro svih sovjetskih republika, Mihail je pokazao svoj raskošni talenat, što su potvrdili i treneri izabravši ga za najboljeg igrača sredine terena. Jedan od njih je rekao da on ,,svojim kosim očima može da vidi sve na terenu", aludirajući na njegovo dobro kretanje na svim utakmicama. Posle godinu i po dana kaljenja vratio se u Pahtakor 1972. godine, koji je nakon odlazka iz kluba dugogodišnjih prvotimaca i selidbe u niži rang otvorio prostor za mlade igrače. Učinak u debitanstskoj sezoni je bio skroman, sa 10 odigranih utakmica i bez
postignutog gola. Već naredne godine u Taškentu se slavilo. Tim je
obezbedio povratak u Sovjetsku Top ligu, pošto su osvojii prvo mesto u Drugoj ligi, sa 4
boda prednosti u odnosu na Šahtjor iz Donjecka. Stvoren je dobar tim, sastavljen od mladića iz omladinske škole koji su se dobro poznavali, pojačan nekolicinom Moskovljana. Prve procene stručnjaka su bile da ovaj sastav može da bude dostojan prethodne generacije koja je proslavila fudbal u celoj Republici. Prednjačili su Grk
rođen u izbeglištvu Vasilis Hacipanagis, Asirov, iskusni Abduraimov (najbolji strelac šampionata 1968. godine), Fjodorov i Mihail An, nova desetka tima koji se pokazao kao dobar organizator igre.
Na stadionu u glavnom
gradu se okupljalo 40000 gledalaca na svakoj utakmici koji su uživali u igrama svojih ljubimaca. Najbolji plaman u najvišem rangu takmičenja ova generacija je zabeležila 1974. kada su zauzeli 8. mesto, a na domaćem terenu ostvarili su istorijske i ubedljive pobede protiv Zenita 5:0 (1973), Dnjepra 5:0 (1974) i protiv velikog rivala Kairata 4:1 na kojem je Mihail postigao svoj prvi het-trik. Mediji su konstantno hvalili njegove partije ističući još par karakteristika koje su ga krasile, a to su jak šut iz daljine i savršeno
obavljanje zadataka od strane trenera što je bila dovoljna preporuka da dobije poziv u omladinsku reprezentaciju koja je krenula put Rima na jedan prijateljski turnir.
,,Miša",
kako su ga saigrači zvali, bio je veoma ljubazan čovek, uvek spreman da pomogne
drugima, a ove ljudske osobine su sigurno uticale na to da u nastavku karijere dobije kapitensku
traku Pahtakora. Istu čast doživeo je i u omladinskoj reprezentaciji Sovjetskog Saveza na
Evropskom prvenstvu 1976. na kojem su osvojili prvo mesto, u finalu savladavši
selekciju Mađarske nakon bolje izvođenih jedanaesteraca. Iste godine dobio je
prestižnu sovjetsku titulu ,,majstor sporta SSSR", što ga je učinilo jako ponosnim, a naročito rođenog brata koji se ovim priznanjem okitio 1966. godine. Na žalost, na klupskom planu se desila loša sezona 1975. iako su u oba meča u šampionatu savladali Kijevski
Dinamo, aktuelnog prvaka Kupa Pobednika Kupova (0:1 u Kijevu i 5:0 u Taškentu). Presudile su loše odigrane utakmice u kojima su vazili za favorite. U 1/8 finala kupa eliminisali su Spartak iz Moskve nakon penal lutrije, ali na isti način su ispali u 1/4 finalu od Zorje. I pored koraka unazad, odnosno selidbe u niži rang svog tima, Mihail je odlučio da odbije zainteresovane (uglavnom moskovske) klubove i ostane u svom gradu, u blizini rodne farme na koju je često
odlazio na pecanje. Hacipanagis je iskoristio političko pravo da se vrati u Grčku, u
zemlju svojih roditelja, potpisavši za Iraklis iz Soluna. Veran klubu je ostao i Fjodorov koji se izborio za
dres reprezentacije na Olimpijskim igrama u Montrealu gde se okitio bronzanom medaljom. Pahtakor je ponovo postao prvoligaš 1978. godine. Upravo te godine Mihail je odigrao, ispostavilo se, jedine dve zvanične utakmice za A reprezentaciju Sovjetskog Saveza. Debitovao
je u prijateljskoj utakmici 6. septembra Protiv Irana u Teherenu, dok je 14
dana kasnije u kvalifikacijama za EURO 1980 na stadionu Hrazdan u Jerevenu učestvovao u pobedi nad Grčkom 2:0. O Mišinoj skromnosti svedoči i jedan od saigrača iz reprezentacije koji je rekao: ,,Kada smo išli na utakmice u inostranstvo on nije ništa kupovao za sebe, samo je uzimao poklone za decu". Po izboru Sovjetskog fudbalskog saveza našao se na listi 33 najbolja fudbalera u zemlji u 1978. godini.
Poslednji put u crvenom dresu B reprezentacije odigrao je na početku 1979. godine na turneji po Sevarnoj Americi. U Los Anđelesu je bio jedini strelac u susretu sa Meksikom. Gol je postigao i u remiju protiv selekcije SAD u drugom kontrolnom meču. Domaćini su bili oduševljeni Anovim igrama, ali i samom pojavom, pa se našao i na naslovnim stranama lokalnih sportskih listova.
Sve je ličilo na jednu lepu sportsku priču, sa 26 godina naš junak već je sakupio nekoliko prestižnih prizanja, preko 230 zvaničnih utakmica u nogama za svoj klub pred publikom koja ga je obožavala i dres reprezentacije, karijera kakva se samo poželeti može. Međutim, put na jednu sasvim običnu prvenstvenu utakmicu 18. kola šampionata pretvorio se u katastrofu koja je uzdmala ne samo Mišinu porodicu već i celokupan sovjetski fudbal. Verovatnoća, kažu stručnjaci, da se dva aviona sudare u letu čak i u oblasti gde je gust avio saobraćaj jeste jako mala, ali se ipak desila. Bilo je to 11. avgusta 1979. godine na nebu iznad Ukrajine. U avionu Tupoljev 134 koji je leteo za Minsk, u kojem se između ostalih nalazilo 15 fudbalera, lekar i jedan administrativac Pahtakora, koji su krenuli na duel sa Dinamom, sudario se na visini od 8400 metara sa drugim putničkim avionom iste marke koji je saobraćao za Kišinjev. Niko od 178 putnika i članova posade u oba aviona nije imao šansu da preživi. Čuveni trener Oleg Bazilevič je zakasnio na let, pa je put Minska krenuo vozom i na taj način se spasio, dok se Mihail An ipak našao u avionu iako se prethodno prvenstveno kolo protiv Zorje povredio i bilo je pitanje da li će biti spreman za narednu utakmicu. Kapitensko srce mu ipak nije dozvolilo da pusti saigrače da odu bez njega, pa se ukrcao na kobni let najverovatnije samo da bi ih podržao sa klupe. Nakon tragedije informacije su bile veoma šture (ili pokušaj zataškavanja), a Mišina porodica ni sama nije bila sigurna da li je otputovao sa timom, upravo zbog povrede. Istragom je utvrđeno da se nesreća dogodila zbog niza grešaka koju su prouzrokovali kontrolori letenja.
To je bio kraj jedne sjajne generacije Paktahora, jedinog uzbečkog kluba u Sovjetskoj Top ligi, koja je sa neba otišla pravo u legendu. Na pogrebu svojih ljubimaca, 17. Avgusta 1979. navijači su izašli na ulice, deca taj dan nisu išla u školu, a fabrike su stale, isto kao i nesrećnog aprila 1966. kada je grad pogodio razorni zemljotres.
Mihaila Ana i danas smatraju za najboljeg korejskog fudbalera uopšte, koga je tragedija sprečila da postigne još veće uspehe. Pahtakor se oporavio od ove nesreće najviše zahvaljujući solidarnosti ostalih klubova koji su im izašli u susret, kao i fudbalskom Savezu. Prvu narednu utakmicu odigrali su svega 12 dana nakon tragedije na gostovanju u Jerevenu, a sezonu su završili na devetom mestu. Osamdesetih godina ponovo su igrali u najvišem rangu sovjetskog fudbala, sa nekim novim klincima, pa sve do osamostaljenja Uzbekistana septembra 1991. godine. Danas nam možda i nisu mnogo poznati jer se takmiče pod okriljem Azijske fudbalske konfederacije (AFC).
Sećanje na žrtve obeležava se i dan danas. Jednom
godišnje klub organizuje omladinski turnir u njihovu čast. Do danas je objavljen veliki broj tekstova i filmova o legendarnom timu. Vredan velike pažnje je dokumetarni film Brajana Sona o životu Mihail Ana iz 2018. godine u kome govore svedoci tog vremena kao i njegov brat i fudbalski mentor Dmitri An koji je preminuo 20. maja 2018. godine.
(foto: koryo-saram.ru)
Velelepni Centralni stadion ,,Pahtakor" tokom šezdesetih godina
Veliku pažnju na sebe omaleni Korejac privukao je sa sedamnaest godina, na jednom omladinskom turniru, gde su ga proglasili za najboljeg igrača, iako je sve utakmice odigrao sa slomljenom rukom. Važnija stvar za njega, koja se potom desila, bio je poziv da se preseli u redove Pahtakora, čime se ostvario tek delić njegovih snova. Prvi tim najboljeg uzbečkog kluba, osim starijih lokalnih fudbalera, činili su i momci koji su došli iz većih sovjetskih gradova, što je uticalo da mladi igrači ne dobiju velike šanse. Iz tih razloga je Mihail prve seniorske minute zabeležio u timu Politotdelu, na nagovor brata. Veliki san da zaigra u najelitnijem društvu ipak će morati još malo da sačeka. Dmitri je u tom periodu često isticao bratovljevu slabu fizičku snagu, nedovoljnu da se nosi sa jakim prvoligaškim igračima, koju nije mogla da nadomesti ni njegova velika brzina i uvek dobra kondicija.
Pahtakor, 1973.
Pahtakor 1975. (foto: koryo-saram.ru)
Lokalni momci koji su se izborili za dres reprezentacije SSSR: Fjodorov, An i Hacipanagis
Detalj sa utakmice u Kijevu protiv Dinama (foto: РИА Новости А. Варфоломеев)
Poslednji put u crvenom dresu B reprezentacije odigrao je na početku 1979. godine na turneji po Sevarnoj Americi. U Los Anđelesu je bio jedini strelac u susretu sa Meksikom. Gol je postigao i u remiju protiv selekcije SAD u drugom kontrolnom meču. Domaćini su bili oduševljeni Anovim igrama, ali i samom pojavom, pa se našao i na naslovnim stranama lokalnih sportskih listova.
Sve je ličilo na jednu lepu sportsku priču, sa 26 godina naš junak već je sakupio nekoliko prestižnih prizanja, preko 230 zvaničnih utakmica u nogama za svoj klub pred publikom koja ga je obožavala i dres reprezentacije, karijera kakva se samo poželeti može. Međutim, put na jednu sasvim običnu prvenstvenu utakmicu 18. kola šampionata pretvorio se u katastrofu koja je uzdmala ne samo Mišinu porodicu već i celokupan sovjetski fudbal. Verovatnoća, kažu stručnjaci, da se dva aviona sudare u letu čak i u oblasti gde je gust avio saobraćaj jeste jako mala, ali se ipak desila. Bilo je to 11. avgusta 1979. godine na nebu iznad Ukrajine. U avionu Tupoljev 134 koji je leteo za Minsk, u kojem se između ostalih nalazilo 15 fudbalera, lekar i jedan administrativac Pahtakora, koji su krenuli na duel sa Dinamom, sudario se na visini od 8400 metara sa drugim putničkim avionom iste marke koji je saobraćao za Kišinjev. Niko od 178 putnika i članova posade u oba aviona nije imao šansu da preživi. Čuveni trener Oleg Bazilevič je zakasnio na let, pa je put Minska krenuo vozom i na taj način se spasio, dok se Mihail An ipak našao u avionu iako se prethodno prvenstveno kolo protiv Zorje povredio i bilo je pitanje da li će biti spreman za narednu utakmicu. Kapitensko srce mu ipak nije dozvolilo da pusti saigrače da odu bez njega, pa se ukrcao na kobni let najverovatnije samo da bi ih podržao sa klupe. Nakon tragedije informacije su bile veoma šture (ili pokušaj zataškavanja), a Mišina porodica ni sama nije bila sigurna da li je otputovao sa timom, upravo zbog povrede. Istragom je utvrđeno da se nesreća dogodila zbog niza grešaka koju su prouzrokovali kontrolori letenja.
(foto: www.dsnews.ua)
To je bio kraj jedne sjajne generacije Paktahora, jedinog uzbečkog kluba u Sovjetskoj Top ligi, koja je sa neba otišla pravo u legendu. Na pogrebu svojih ljubimaca, 17. Avgusta 1979. navijači su izašli na ulice, deca taj dan nisu išla u školu, a fabrike su stale, isto kao i nesrećnog aprila 1966. kada je grad pogodio razorni zemljotres.
Mihaila Ana i danas smatraju za najboljeg korejskog fudbalera uopšte, koga je tragedija sprečila da postigne još veće uspehe. Pahtakor se oporavio od ove nesreće najviše zahvaljujući solidarnosti ostalih klubova koji su im izašli u susret, kao i fudbalskom Savezu. Prvu narednu utakmicu odigrali su svega 12 dana nakon tragedije na gostovanju u Jerevenu, a sezonu su završili na devetom mestu. Osamdesetih godina ponovo su igrali u najvišem rangu sovjetskog fudbala, sa nekim novim klincima, pa sve do osamostaljenja Uzbekistana septembra 1991. godine. Danas nam možda i nisu mnogo poznati jer se takmiče pod okriljem Azijske fudbalske konfederacije (AFC).
Trejler za dokumetarni film Brajana Sona
U prijateljskom susretu u Moskvi između Rusije, koju je sa klupe vodio Gus Hidink i Maradonine Argentine 12. avgusta 2009. na tridesetogodišnjicu tragedije odžan je minut ćutanja u čast fudbalera Pahtakora iz Taškenta
Izvor: www.rusteam.permian.ru
www.koryo-saram.ru
