Mihail An (rus. Михаил Иванович Ан), (1952 - 1979)

Sovjetski fudbaler korejskog porekla Mihail An (rus. Михаил Иванович Ан) rođen je 19.11.1952. godine na kolektivnoj farmi u blizini Taškenta, glavnog grada Uzbečke Sovjetske Socijalističke Republike.

(foto: koryo-saram.ru)

Fudbal je počeo da trenira sa 12 godina u lokalnom Sverdovelcu. Rano je ostao bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo 13 godina stariji brat Dmitri koji se polako pripremao za trenerski posao nakon bogate igračke karijere u Politotdelu. Na početku školovanja Mihail je često bežao kod majke na farmu. Dečaku koji je odrastao u seoskoj sredini ipak nije bilo lako da se navikne na život u milionskom gradu. Ali taj period života mu se nekako podudario sa procvatom fudbala u Uzbečkoj SSR, u eri legendarnog napadača Genadija Krasnickog i velikom podrškom komunističke partije. Pahtakor (u bukvalnom prevodu znači proizvođač pamuka) nije predstavljao samo Taškent već celokupnu regiju srednje Azije u najvišem rangu takmičenja. Svoj vrhunac  je postigao 1968. kada je igrao jedino finale nacionalnog Kupa u Moskvi protiv Torpeda. I pored uloge favorita, zbog boljeg plasmana u šampionatu, poraženi su sa 1:0. Sve više omladine počinjalo je da trenira fudbal umesto da se tradicionalno bave nekim od bazičnih sportova.

Velelepni Centralni stadion ,,Pahtakor" tokom šezdesetih godina

Veliku pažnju na sebe omaleni Korejac privukao je sa sedamnaest godina, na jednom omladinskom turniru, gde su ga proglasili za najboljeg igrača, iako je sve utakmice odigrao sa slomljenom rukom. Važnija stvar za njega, koja se potom desila, bio je poziv da se preseli u redove Pahtakora, čime se ostvario tek delić njegovih snova. Prvi tim najboljeg uzbečkog kluba, osim starijih lokalnih fudbalera,  činili su i momci koji su došli iz većih sovjetskih gradova, što je uticalo da mladi igrači ne dobiju velike šanse. Iz tih razloga je Mihail prve seniorske minute zabeležio u timu Politotdelu, na nagovor brata. Veliki san da zaigra u najelitnijem društvu ipak će morati još malo da sačeka. Dmitri je u tom periodu često isticao bratovljevu slabu fizičku snagu, nedovoljnu da se nosi sa jakim prvoligaškim igračima, koju nije mogla da nadomesti ni njegova velika brzina i uvek dobra kondicija. 

U međuvremenu, na još jednom turniru ,,Kup nada" održanom u Taškentu, na kojem su se takmičili najbolji omladinci iz skoro svih sovjetskih republika, Mihail je pokazao svoj raskošni talenat, što su potvrdili i treneri izabravši ga za najboljeg igrača sredine terena. Jedan od njih je rekao da on ,,svojim kosim očima može da vidi sve na terenu", aludirajući na njegovo dobro kretanje na svim utakmicama. Posle godinu i po dana kaljenja vratio se u Pahtakor 1972. godine, koji je nakon odlazka iz kluba dugogodišnjih prvotimaca i selidbe u niži rang otvorio prostor za mlade igrače. Učinak u debitanstskoj sezoni je bio skroman, sa 10 odigranih utakmica i bez postignutog gola. Već naredne godine u Taškentu se slavilo. Tim je obezbedio povratak u Sovjetsku Top ligu, pošto su osvojii prvo mesto u Drugoj ligi, sa 4 boda prednosti u odnosu na Šahtjor iz Donjecka. Stvoren je dobar tim,  sastavljen od mladića iz omladinske škole koji su se dobro poznavali, pojačan nekolicinom Moskovljana. Prve procene stručnjaka su bile da ovaj sastav može da bude dostojan prethodne generacije koja je proslavila fudbal u celoj Republici. Prednjačili su Grk rođen u izbeglištvu Vasilis Hacipanagis, Asirov, iskusni Abduraimov (najbolji strelac šampionata 1968. godine), Fjodorov i Mihail An, nova desetka tima koji se pokazao kao dobar organizator igre. 

Pahtakor, 1973.

Na stadionu u glavnom gradu se okupljalo 40000 gledalaca na svakoj utakmici koji su uživali u igrama svojih ljubimaca. Najbolji plaman u najvišem rangu takmičenja ova generacija je zabeležila 1974. kada su zauzeli 8. mesto, a na domaćem terenu ostvarili su istorijske i ubedljive pobede protiv Zenita 5:0 (1973), Dnjepra 5:0 (1974) i protiv velikog rivala Kairata 4:1 na kojem je Mihail postigao svoj prvi het-trik. Mediji su konstantno hvalili njegove partije ističući još par karakteristika koje su ga krasile, a to su jak šut iz daljine i savršeno obavljanje zadataka od strane trenera što je bila dovoljna preporuka da dobije poziv u omladinsku reprezentaciju koja je krenula put Rima na jedan prijateljski turnir. 

Pahtakor 1975. (foto: koryo-saram.ru)

,,Miša", kako su ga saigrači zvali, bio je veoma ljubazan čovek, uvek spreman da pomogne drugima, a ove ljudske osobine su sigurno uticale na to da u nastavku karijere dobije kapitensku traku Pahtakora. Istu čast doživeo je i u omladinskoj reprezentaciji Sovjetskog Saveza na Evropskom prvenstvu 1976. na kojem su osvojili prvo mesto, u finalu savladavši selekciju Mađarske nakon bolje izvođenih jedanaesteraca. Iste godine dobio je prestižnu sovjetsku titulu ,,majstor sporta SSSR", što ga je učinilo jako ponosnim, a naročito rođenog brata koji se ovim priznanjem okitio 1966. godine. Na žalost, na klupskom planu se desila loša sezona 1975. iako su u oba meča u šampionatu savladali Kijevski Dinamo, aktuelnog prvaka Kupa Pobednika Kupova (0:1 u Kijevu i 5:0 u Taškentu). Presudile su loše odigrane utakmice u kojima su vazili za favorite. U 1/8 finala kupa eliminisali su Spartak iz Moskve nakon penal lutrije, ali na isti način su ispali u 1/4 finalu od Zorje. I pored koraka unazad, odnosno selidbe u niži rang svog tima, Mihail je odlučio da odbije zainteresovane (uglavnom moskovske) klubove i ostane u svom gradu, u blizini rodne farme na koju je često odlazio na pecanje. Hacipanagis je iskoristio političko pravo da se vrati u Grčku, u zemlju svojih roditelja, potpisavši za Iraklis iz Soluna. Veran klubu je ostao i Fjodorov koji se izborio za dres reprezentacije na Olimpijskim igrama u Montrealu gde se okitio bronzanom medaljom. Pahtakor je ponovo postao prvoligaš 1978. godine. Upravo te godine Mihail je odigrao, ispostavilo se, jedine dve zvanične utakmice za A reprezentaciju Sovjetskog Saveza. Debitovao je u prijateljskoj utakmici 6. septembra Protiv Irana u Teherenu, dok je 14 dana kasnije u kvalifikacijama za EURO 1980 na stadionu Hrazdan u Jerevenu učestvovao u pobedi nad Grčkom 2:0. O Mišinoj skromnosti svedoči i jedan od saigrača iz reprezentacije koji je rekao: ,,Kada smo išli na utakmice u inostranstvo on nije ništa kupovao za sebe, samo je uzimao poklone za decu". Po izboru Sovjetskog fudbalskog saveza našao se na listi 33 najbolja fudbalera u zemlji u 1978. godini.

Lokalni momci koji su se izborili za dres reprezentacije SSSR: Fjodorov, An i Hacipanagis

Detalj sa utakmice u Kijevu protiv Dinama (foto: РИА Новости А. Варфоломеев)

Poslednji put u crvenom dresu B reprezentacije odigrao je na početku 1979. godine na turneji po Sevarnoj Americi. U Los Anđelesu je bio jedini strelac u susretu sa Meksikom. Gol je postigao i u remiju protiv selekcije SAD u drugom kontrolnom meču. Domaćini su bili oduševljeni Anovim igrama, ali i samom pojavom, pa se našao i na naslovnim stranama lokalnih sportskih listova.


Sve je ličilo na jednu lepu sportsku priču, sa 26 godina naš junak već je sakupio nekoliko prestižnih prizanja, preko 230 zvaničnih utakmica u nogama za svoj klub pred publikom koja ga je obožavala i dres reprezentacije, karijera kakva se samo poželeti može. Međutim, put na jednu sasvim običnu prvenstvenu utakmicu 18. kola šampionata pretvorio se u katastrofu koja je uzdmala ne samo Mišinu porodicu već i celokupan sovjetski fudbal. Verovatnoća, kažu stručnjaci, da se dva aviona sudare u letu čak i u oblasti gde je gust avio saobraćaj jeste jako mala, ali se ipak desila. Bilo je to 11. avgusta 1979. godine na nebu iznad Ukrajine. U avionu Tupoljev 134 koji je leteo za Minsk, u kojem se između ostalih nalazilo 15 fudbalera, lekar i jedan administrativac Pahtakora, koji su krenuli na duel sa Dinamom, sudario se na visini od 8400 metara sa drugim putničkim avionom iste marke koji je saobraćao za Kišinjev.  Niko od 178 putnika i članova posade u oba aviona nije imao šansu da preživi. Čuveni trener Oleg Bazilevič je zakasnio na let, pa je put Minska krenuo vozom i na taj način se spasio, dok se Mihail An ipak našao u avionu iako se prethodno prvenstveno kolo protiv Zorje povredio i bilo je pitanje da li će biti spreman za narednu utakmicu. Kapitensko srce mu ipak nije dozvolilo da pusti saigrače da odu bez njega, pa se ukrcao na kobni let najverovatnije samo da bi ih podržao sa klupe. Nakon tragedije informacije su bile veoma šture (ili pokušaj zataškavanja), a Mišina porodica ni sama nije bila sigurna da li je otputovao sa timom, upravo zbog povrede. Istragom je utvrđeno da se nesreća dogodila zbog niza grešaka koju su prouzrokovali kontrolori letenja. 

(foto: www.dsnews.ua)

To je bio kraj jedne sjajne generacije Paktahora, jedinog uzbečkog kluba u Sovjetskoj Top ligi, koja je sa neba otišla pravo u legendu. Na pogrebu svojih ljubimaca, 17. Avgusta 1979. navijači su izašli na ulice, deca taj dan nisu išla u školu, a fabrike su stale, isto kao i nesrećnog aprila 1966. kada je grad pogodio razorni zemljotres.

Mihaila Ana i danas smatraju za najboljeg korejskog fudbalera uopšte, koga je tragedija sprečila da postigne još veće uspehe. Pahtakor se oporavio od ove nesreće najviše zahvaljujući solidarnosti ostalih klubova koji su im izašli u susret, kao i fudbalskom Savezu.  Prvu narednu utakmicu odigrali su svega 12 dana nakon tragedije na gostovanju u Jerevenu, a sezonu su završili na devetom mestu. Osamdesetih godina ponovo su igrali u najvišem rangu sovjetskog fudbala, sa nekim novim klincima, pa sve do osamostaljenja Uzbekistana  septembra 1991. godine. Danas nam možda i nisu mnogo poznati jer se takmiče pod okriljem Azijske fudbalske konfederacije (AFC).

Sećanje na žrtve obeležava se i dan danas. Jednom godišnje klub organizuje omladinski turnir u njihovu čast. Do danas je objavljen veliki broj tekstova i filmova o legendarnom timu. Vredan velike pažnje je dokumetarni film Brajana Sona o životu Mihail Ana iz 2018. godine u kome govore svedoci tog vremena kao i njegov brat i fudbalski mentor Dmitri An koji je preminuo 20. maja 2018. godine.

Trejler za dokumetarni film Brajana Sona

U prijateljskom susretu  u Moskvi između Rusije, koju je sa klupe vodio Gus Hidink i Maradonine Argentine 12. avgusta 2009. na tridesetogodišnjicu tragedije odžan je minut ćutanja u čast fudbalera Pahtakora iz Taškenta

Izvor: www.rusteam.permian.ru

           www.koryo-saram.ru

Football in Greece (colorized photos)

A football game in a military camp, Thessaloniki 1916

PAOK 1936/37

National footbal team, 1950s

A photograph that PAOK, AEK and Greek's state summit took together at Tumba stadion opening, 1959

Panathinaikos - PAOK, 70s

Greece - Soviet Union, 1977

AEK, 60s

Alketas Panagoulias, legend of Aris and manager of Greek's national football team

Aris - PAOK, 1928

Panathinaikos, 1969

AEK - Bayern Munich 1:0, 1971

AEK legend Mimis Papaioannou

AEK - Liverpool, UEFA Cup 1972/73

Panachaiki, 1969

Iraklis, 1930

Vasilis Hatzipanagis and Savvas Kofidis

Foto: 

www.aekfc.gr

www.fciraklis.gr

www.paokfc.gr

www.pao.gr

www.gazzetta.gr

Colorized: Nikola Radulovic

Sport - ,,Igra na život i na smrt"

U srpskoj štampi početkom 20. veka sportu se nije davao preveliki značaj. Najčešće se pisalo o biciklizmu i konjskim trkama koje su okupljale veliki broj gledalaca. Možda prvi tekst o fudbalu objavljen je u Politici, 17. Novembra 1905. godine, koji ću preneti u celosti:

,,I kod nas se bilo uvelo igranje lopte, zvano ,,fusbal“. To je velika kožna lopta, koja se potkačinje nogom a igrači, kojih uvek ima veliki broj, dele se u dve partije. Sumnje nema, da nije prijatno, kada vam lopta odskoči ispred nosa a vaš partner ili protivnik potegne nogom, pa mesto lopte svojom teškom cipelom potkači vaš nos. Nos svakako ostaje na licu mesta, ali u takvom nezgodnom slučaju znatno menja svoj prvobitni oblik: postaje bezobličan.

Dešavalo se dakle i našim, srpskim igračima, da im pocuri krv na nos i iskoče varnice na oči, ali sve se to još uvek srećno svršavalo sa dve ili čak tri isprljane džepne marame.

Međutim ,,fusbal“ je engleska igra, i ona se igra u Engleskoj, a naročito u Americi (­!?), tako mahnito, da se prosto ni zamisliti ne da. Taj način loptanja je tako veoma odomaćen i postoji množina ,,fusbal klubovi“. Gotovo svaki američki univerzitet ima takav svoj klub i klubovi sa raznih univerziteta priređuju javne utakmice.

Pre neki dan smo zabeližili, da je prilikom jednog takvog loptanja nos  sina predsednika republike otišao do đavola i da će se sad morati nad njim navršiti operacija. To i nije tako strašno, jer baš i ako je taj mladi gospodin sin predsednika republike, ne može uvek nekažnjeno svuda zavlačiti svoj nos.

Ali sada javljaju američki i evropski listovi za neverovatne stvari sa takvoga igranja. Početkom prošle nedelje je prilikom utakmice na harvardskom univerzitetu poginulo nekoliko mladića i više njih ranjeno, a sada javljaju iz Njujorka da su u subotu tamo poginula dva mladića i da je mnogo njih teško povređeno, i to sve od promašenoh udaraca nogom.

Kancelar njujorškog univerziteta telegrafisao je A. Eliotu, koji uptavlja tim ludim utakmicama u loptanju na harvardskom univerzitetu, da se odmah sazovu predstavnici raznih univerziteta, da se ta igra ili reformiše ili ukine.

Bože moj! A gde su im banketi, bratimljenja, svečanosti, Kalemegdani i drugo šta, pa da se lepo svi ostanu zadrani i čitavi i nikoga ni glava da zaboli."

,,Politika“  (17. Novembar 1905, br 665)

,,Tempo“ (novembar 1974)

Španski fudbaleri u sovjetskom posleratnom fudbalu

Tokom Španskog građanskog rata, između 1936 – 1938. godine blizu 3000 dece iz republikanski nastrojenih porodica i ratom pogođenih područja evakuisano je u Sovjetski Savez kako bi izbegli neposredne sukobe sa nacionalističkim snagama Franciska Franka. ,,Španska deca“ po ruskom ili ,,Deca iz Rusije“ kako ih danas nazivaju Španci, odrasla su u sirotištu misleći da će se brzo vratiti svojim kućama, ali dalje političke okolnosti, tok Drugog svetkog rata, razaranje, glad, bolest, pad fašizma (ali ne i u Španiji) im to nisu dozvolile. Manjoj grupi je tek početkom 50-ih godina dozvoljeno da se vrati svojim porodicima u Španiji i Meksiku. Oni koji su ostali, morali su nastaviti integraciju u sovjetskom društvu.

Najpoznatiji, bar nama ljubiteljima fudbala su evakuisani dečaci: Ruperto Sagasti, Hesus Varela i Augusto Gomez Pagola koji su zajedno sa Huanom Usatoreom i Nemesiom Pouzelom, momcima rođenim u izbeglištvu, činili čuvenu ,,veličanstvenu petorku" španskih fudbalera u posleratnom sovjetskom fudbalu. Ovo je priča o njima...

Revolucionar Augusto Gomez

Najuspešniji fudbaler među pomenutom petorkom, ujedno i sa najviše nastupa u Prvoj ligi, bio je Augusto Gomez, rođen u malom baskijskom gradu Renteria, 1923. godine. Debitantsku utakmicu u najvišem rangu takmičenja zabeležio je na prvom posleratnom prvenstvu SSSR-a kao član Krila Sovjetov odakle se preselio u redove Moskovskog Torpeda, u kojem će kasnije zabeležiti preko 200 zvaničnih utakmica. Dobri nastupi na poziciji levog beka, kapitenska traka i dva osvojena nacionalna Kupa sa Torpedom (1947. i 1952.), preporučili su Gomeza selektoru Arkadijevu koji ga je uvrstio među 20 najboljih fudbalera koji će prvi put predstavljati SSSR na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Pre svega zbog jake konkurencije, a možda i rane eliminicije (već u drugoj rundi poraz u dva meča od Jugoslavije), Španac sa sovjetskim državljanskom nije odigrao nijedan meč na turniru. Osim što se bavio fudbalom, Gomez je bio i aktivista komunističke partije što će uticati na to da tokom 1954. ne odigra nijedan zvanični meč za svoj klub. Špancima je 1956. godine konačno dozvoljeno da se vrate u svoju zemlju. Na oproštajnoj večeri sa saigračima, kao jedan od članova organizacionog odbora za povratak, Gomez se pohvalio da će još dve sezone igrati fudbal u nekom od velikih španskih klubova. Međutim po povratku u domovinu odigrao je samo jednu prijateljsku utakmicu za Atletiko Madrid protiv Fortune iz Diseldorfa (2:2). Sa pune 34 godine nije ostavio poseban utisak na trenera, ali ni na navijače čiju podršku od samog starta nije imao. Nakon igračke karijere posvetio se trenerskom poslu paralelno obavljajući partijske zadatke zbog kojih će u više navrata tokom prve polovine  60-ih godina biti hapšen, a nešto kasnije, po nalogu vlasti i proteran u Čehoslovačku. Tokom 1975. godine vratio se u Moskvu, slab i bolestan, u poodmakloj fazi tumora na mozgu za koju kažu da je posledica batina koje je pretrpeo u madridskom zatvoru. Preminuo je te iste godine, neposredno pred svoj 53. rođendan, ne dočekavši pad generala Franka koji je, igrom sudbine, umro svega nekoliko dana kasnije.

Augusto Gomes (foto: alchetron) Krila Sovjetov 22 utakmice, Torpedo Moskva 183 prvenstvene utakmice i 26 u kupu.

Pobednik Kupa 1952. kao kapiten tima

Profesor fudbala Ruperto Sagasti

Kao dvanaestogodišnjak Ruperto Sagasti boravio je u sirotištu u Odesi (danas Ukrajina) gde počinje da trenira fudbal u jednom lokalnom klubu. Pred sam kraj rata, prebačen je u Moskvu gde se zaposlio u fabrici paralelno igrajući fudbal za Krila Sovjetov u kojem je debitovao zajedno sa zemljakom Gomezom u najvišem rangu takmičenja samo na poziciji napadača. Sovjetska štampa često je isticala dobre partije omalenog Španca protiv velikih klubova. Golovi protiv Zenita, Spartaka i Dinama nisu bili dovoljni za opstanak Krila Sovjetova u Prvoj ligi. Po završetku sezone vojna industrija će biti prinuđena da rasformira klub pa se Ruperto preselio u redove jednog od velikana - Spartaka iz Moskve. I pored jake konkurencije u vidu reprezentativaca Paramanova, Simonjana i Il'ina, uspeo je da zabeleži ukupno 10 utakmica
 u prvoj diviziji uz 4 postignuta gola. U šampionskoj sezoni Spartaka 1952. godine momak rođen u Bilbau nije zabeležio nijedan nastup u sezoni, ali i pored toga ostaje upamćen kao prvi Španac koji je odigrao zvaničnu utakmicu u crveno belom dresu ,,narodnog tima". Igračku karijeru okončao je u Daugavi iz Rige. U fudbalu će ipak ostati do kraja svog života, prvenstveno kao profesor na fudbalskoj akademiji. Znanje španskog jezika uticalo je na to da bude redovan putnik na turnejama moskovskih klubova po Latinskoj Americi tokom 60-ih godina, u svojstvu prevodioca. Prvi put od izgnanstva, Španiju će posetiti 1972. godine prilikom susreta Atletiko Madrida i Spartaka u 1/8 finala Kupa Pobednika Kupova. Nakon 1990. godine i dolaskom liberalnije politike Mihaila Gorbačova, put ka zapadu za sovjetske fudbalere postaje otvoren. Ruperto je, koristeći svoje kontakte, posredovao u transferima pojedinih fudbalera u Španiju. Preminuo je 2008. godine u 84. godini života ostavivši iza sebe veliki broj specijalizovanih fudbalskih književnih izdanja.

Ruperto Sagasti prvi sa leve strana u Odesi 1937. godine. 48 utakmica i 11 golova u dresu Torpeda, 10 utakmica i 4 pogotka za Spartak iz Moskve (foto: alacontra.elindependiente.com)

Čudni životni putevi Hesusa Varele

Retko koji momak je, sa nepunih 15 godina, doživeo više prinudnih selidbi od Hesusa Varele, rođenog, na osnovu nekih izvora, u Đenovi 1923. godine. Ali se ubrzo, bežeći od Musolinijevog režima, sa porodicom seli u San Sebastijan, gde je načinio prve fudbalske korake. Početkom građanskog rata u Španiji, ovog puta sam, bez roditelja, izbegao je u Moskvu gde će se zadržati do početka Drugog svetkog rata. Ratni period proveo je u srednjoj Aziji gde Španci nisu imali pristup školama pa je imao velikih problema u učenju ruskog jezika, što mu je stvaralo probleme u kasnijoj integraciji. Fudbal ga je ponovo doveo u glavni grad, u redove velikog Torpeda. I ne treba da čudi što je većina španskih fudbalera nastupala za ovaj klub iz razloga što je puno njihovih zemljaka bilo zaposleno u fabrici ZIL, ponos posleratne sovjetske industrije. Na kraju sezone 1948. trener prvog tima je prebačen u Gorki (danas Nižnji Novgograd), u provincijski Torpedo, a sa sobom je poveo i dvadesetpetogodišnjeg Varelu. Sa novim klubom uspeva dva puta da se domogne Prve lige, što je tada predstavljalo veliko iznenađenje. Tokom godina provedenih u gradu koji je nosio ime po piscu Maksimu Gorkom, Hesus će postati poznat i na ulici gde su mu često prilazili navijači moleći ga za autogram. Miran sportski život praćen dobrim rezultatima prekida 1952. godine kada će doživeti otvoreni dvostruki prelom noge na prvenstvenoj utakmici. Dug oporavak i trauma od žestokog starta sigurno da je uticala da prilikom povratka na teren fudbaler ne bude na istom nivou, što će samo uticati na njegovu konačnu odluku da 1955. prekine fudbalsku karijeru, ukupno postigavši 44 gola za svoj Torpedo. Hesusov karakter i život u samom gradu najbolje će opisati njegova subruga Lidija u jednom intervjuu: ,,Bio je dobar muž, pogotovo kada dobije platu koja je iznosila 1.100,00 rubalja mesečno. Nikada nije izbegavao kuću, naročito kućne poslove, zajedno smo pripremali Španska jela u našem domu". Sa porodicom u San Sebastijanu se ponovo sastao tek 1979. godine, nakon 42 godine izgnanstva. Preminuo je 1995. godine u Nižnji Novgogrodu, gradu gde je sigurno ostavio dubok trag i grad koji je, čini se, smatrao svojim pravim domom posle mnogo lutanja.

Torpedo Moskva 15 utakmica 6 golova, Torpedo Gorki 122 utakmice 44 gola

Buntovnik u pokušaju Pauzelo Nemensio

Pauzelo Nemensio je sin španskih izbleglica poreklom iz Andaluzije, rođen 1940. godine u Krakovu (danas Ukrajina). Njegov otac je bio visoki funkcioner Komunističke partije Španije. Nažalost, rano će ostati bez majke, sa samo 7 godina, tako da je odrastao u sirotištu poput svojih sunarodnika. Početkom 50-ih godina se preselio u Moskvu gde mu je otac dobio zaposlenje fabrici automobila. Fudbalsku karijeru započinje takođe u Torbedu, čiji se stadion nalazio u neposrednoj blizini porodičnog stana. U razvoju karijere u Torpedu dosta mu je pomogao Augusto Gomez, partijski kolega njegovog oca i bivši fudbaler ovog kluba. Za Nemansia, sportski novinari su zabeležili da je imao ono što domaći fudbaleri nisu imali, pokretnost u napadu, tehnički lepu kontrolu lopte i tačan pas. U tom periodu klub su potresali skandali Eduarda Streljcova i Valerija Voronjina. Za Nemensija je takođe ostalo zapisano da se kretao u elitnim krugovima, zajedno sa klupskim drugovima, a često i u društvu poznatih žena. Sezone 1964. prelazi u Spartak iz Moskve, ali tu počinje strmoglavi pad karijere možda i najtalentovanijeg Španca koji je ipak vodio boemski život. Usled nemogućnosti da se u glavnom gradu skoncentriše samo na fudbal i velikom željom da promeni sredinu koja bi mu pomogla da krene pravim putem, usledila je selidba u Lenjingrad. Međutim, u dresu Zenita je nastupao samo 5 puta u prvenstvu i jednom u kupu, nakon čega će biti izbačen iz tima zbog ,,nesportskog života". Karijeru je okončao onda kada je, ustvari, trebao da pruži najviše, u 25. godini života. Šta se tačno u tom periodu dogodilo, Nemansio je objasnio u intervjuu za sovsport.ru 2000. godine u kojem je rekao: ,,Godine 1964. dok sam igrao u Spartaku, sa drugovima sam otišao u restoran gde smo se lepo proveli i zatim smo otišli kući. Jura Sadimov se nije vratio, on je svojim Fordom udario profesora Dmitrija Starostina , člana Akademija nauka SSSR-a i stručnjaka za čvrsto raketno gorivo, koji je kasnije preminuo u bolnici. Politički lideri su napravili crnu listu onih momaka koji krše sportski način života, Jura je dobio 10 godina zatvora, na spisku sam se našao i ja uz još nekoliko vrhunskih fudbalera. Diskvalifikovan sam. Nakon toga, proveo sam 5 godina u regiji Čita radeći kao trener u lokalnom timu i paralelno radeći u rudniku". Nemensio tek kao penzioner, 1997. godine, odlučuje da prihvati poziv svoje sestre da se vrati u Španiju. Upravo tu, u zemlji svojih roditelja, posvećuje se trenerskom poslu u mlađim kategorijama jednog lokalnog kluba udaljenog 12 kilometara od Madrida, ne odavajući puno detalja o svom burnom životu dok je bio fudbaler.

Pauzelo Nemensio, statistika u prvenstvu Sovjetskog Saveza:

- Torpedo Moskva 72 utakmice 24 gola

- Spartak Moskva  13 utakmica 3 gola

- Zenit Lenjingrad 5 utakmica bez gola

Reprezentativac Huan Usatore

Kao plod izbegličke ljubavi Marie Kanove Zamorano, bliske saradnice Dolores Iraburi i Marselina Usatorea, komandanta 122. mešovite brigade i 27. divizije narodne armije tokom španskog građanskog rata, na svet je došao Huan Usatore, maja meseca 1941. godine u Moskvi. Uz većinu siromašnih dečaka koji su odrastali na moskovskim ulicama nakon rata, prve fudbalske korake načinio je u fudbalskoj školi osnovanoj na inicijativu školskog saveza u cilju stvaranja igrača kadrih da nastupaju na visokom nivou. 

Prerastanjem školskog uzrasta, sa nepunih 19 godina, Huan prihvata iznenađujući poziv šampiona Spartaka za koji će zabeležiti
 samo jedan nastup za rezevni tim, za godinu dana. Ipak, bilo je to dragoceno vreme provedeno uz reprezentativce Maslenkina i Krutikova koji su već naredne godine osvojiti Kup evropskih nacija u Francuskoj. Pravu priliku je morao potražiti na drugom mestu. Dobre partije za jedan fabrički klub tokom 1960. godine, talentovanog defanzivca odvela je u SSR Belorusiju u redove drugoligaša Himika iz Mogiljeva. Iako mlad, odbrana pod njegovom komandom bila je čvrsta i neprelazna za mnoge protivnike, sto će ovaj mali klub dovesti na visoko 4. mestu na tabeli Druge lige. Ni ove partije nisu prošle neopaženo, na kraju sezone prelazi u tabor prvoligaša Belarusa iz Minska, najboljeg kluba iz ove sovjetske republike. Pažnju na sebe, po rečima sportske štampe, Huan je privukao u prijateljskom susretu Himika sa Belarusom čiji su napadači imali samo reči hvale i ponajviše na njihovu inicijativu, pojačaće njihove redove. Smirenost, dug korak i dominacija u vazduhu, za tada jednog od najviših fudbalera (182 cm) biće uočljivo već u prvoj sezoni u novom klubu. Fizički lep izgled na koje devojke nisu mogle ostati imune, dobre igre, plasmani u gornji deo tabele uticao je da se oko kluba okuplja veliki broj navijača. Svoje najbolje fudbalske godine Huan će dati ovom klubu koji se od 1963. godine zove Dinamo, ime pod kojim je poznat i danas. Tokom 4 sezone provedene u Minsku, Dinamo je ostvario istorijsko 3. mesto u šampionatu, sa samo 27 primljenih golova u 38 odigranih utakmica, na čak 22 utakmice mreža je bila netaknuta. Lokalna štampa Dinamove defanzivace opisala je kao ,,Beoloruske vazdušne asove“. Vrhunac su ostvarili plasmanom u finale kupa 1965. godine, ali Spartak je nakon dve odigrane utakmice uspeo da dodje do trofeja. Dinamo je bio tvrd orah za sve moskovske klubove koji su često upravo u Minsku gubili važne bodove. U istom periodu bližilo se i Svetsko prvenstvo u Engleskoj 1966. godine. Huan, koji je važio za jednog od najpouzdanijih defanzivaca u zemlji, imao je puno pravo da mašta o dresu reprezentacije Sovjetskog Saveza i mestu na konačnom spisku putnika za Englesku. Što zbog ubeđenosti da se u reprezentaciju ulazi samo ako se dokažeš u Moskvi, što da bi ostvario svoj veliki san za pohađanjem jednog od Univerziteta u glavnom gradu, napušta Minsk i opet prelazi u redove Spartaka. Početak godine kao iz snova, veliki klub koji će se sigurno boriti za šampionat i dugo očekivani  poziv u reprezentaciju u sklopu priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo. Vanja, kako su ga saigrači zvali, odigrao je 8 nezvaničnih utakmica za reprezentaciju SSSR-a tokom turneje u Južnoj Americi i Jugoslaviji. Lepog izgleda nije promakao ni novinarima jugoslovenskog sportskog lista ,,Tempo", za koji je dao intervju 23.3.1966. godine u kojem je ,,simpatični Španac" rekao:

,,Ja sam čistokrvni moskovljanin, Španiju nikada nisam video, rođen sam samo mesec dana pre nego što su nemci bombardovali glavni grad Sovjetskog Saveza"

Međutim, po povratku sa reprezentativne turneje ponovila se ista situacija kao i pre 5 godina u istom klubu, bez zvaničnog nastupa i sa samo jednom odigranom utakmicom za rezevni tim. Da bi se našao među putnicima za englesku, trebale su mu utakmice, pa u drugom delu sezone prelazi u Torpedo po uzoru na svoje prethodnike, takođe Špance, koji su nosili dres ovog kluba. Huan je u nastavku odigrao dobro, ali na žalost, nije uspeo da se izbori za mesto na spisku za Svetsko prvenstvo na kojem je SSSR ostvario svoj najzapaženiji plasman u svojoj istoriji. Većina možda misli da je bilo kvalitetnijih igrača, ali svakako da postoje i oni koji su mišljenja da i ne bi bilo dobro da jedan Španac obuče dres reprezentacije na najvećoj fudbalskoj smotri. Nakon 1966. godine karijera našeg junaka kreće silaznom putanjom iako je pojačao redove moskovske Lokomotive koja je važila za jak klub. U prvoj sezoni je sa svojim timom završio tek na sredini tabele. Loš period po klub i igrača uticao je na to da već naredne sezone Lokomotiva napusti elitni rang takmičenja. Huan je već u polu sezoni prešao u redove drugoligaša Zvezde iz Kirorovgrada, međutim zbog sve većih problema sa alkoholom odigrao je svega 6 zvaničnih utakmica. Fudbalsku karijeru je završio u Frejsetu iz Moskve, klubu u kojem je svoju karijeru započeo legendarni Eduard Streljcov.

Šansu da se preseli u Španiju, iskoristio je početkom 80-ih godina, gde je planirao da se bavi trenerskim poslom. Preminuo je prerano, 1989. godine u Barseloni, u 48. godini.

Huan Usatore u dresu SSSR-a za koji je odigrao 8 nezvaničnih utakmica. u Klupskoj karijeri nastupao je za: Himik Mogiljev (29 utakmica), Dinamo Minsk 108 utakmica 1 gol, Torpedo Moskva 12 utakmica, Lokomotiva Moskva 44 utakmice, Zvezda Kirovograd 6 utakmica

Fudbalski klub ,,Orao" - Stari Bar

,,Orao" Stari Bar, 1923.

Zahvaljujući kazivanjima predratnog fudbalera Danila Marvučića, fudbalski klub ,,Orao” iz Starog Bara formiran je zvanično 1923. godine.

,,Ovaj klub sačinjavali su mladići iz radničkih i sitno-imovinskih porodica i igrali fudbal  “krpenjačama” ili loptama od nabijene kozje dlake po travnjacima Korpule, maslinama Skejovića i Krčikovića kao i na Prljagama pod spilama - tamo je bio jedan mali prostor na kojem se moglo igrati sve dok se ovi momci nisu poženili, odnosno, kako se kaže - otišli trbuhom za kruhom. Kao dokaz svedoči nam fotografija na kojoj su slikani u fudbalskom dresu i to:

Prvo je žandarm Tomo Milanović, brat Dušana Milanovića, kao fudbalski entuzijasta. Zatim igrači: 1. Radosav Bulatović, stolar iz Starog Bara, 2. Simo Kavaja iz Starog Bara, radnik, 3. Marko Perišić, učitelj, brat Đura Perišiča, 4. Pavle Ratković, stolar iz Starog Bara, 5. Stevo Nišin Popović, radnik iz Starog Bara, 6. Mićo Milošević, radnik iz Starog Bara, 7. Januz Divanović, učitelj.
8. Zejnel Omerbašić sin derviša iz Starog Bara, 9. Niko Radovanović, službenik, 10. Petar Kalezić, kasnije bio poslužitelj osnovne škole u Starom Baru, 11. Kosto Kavaja, sin Rista i 12. Musto Šehović, obućar iz Starog Bara".

Tekst i foto: Lazar Macanović (prof. u barskoj Gimnaziji)
Preuzeto sa portala http://www.barskiportal.com

Karmen Bukurešt (Rom: Carmen București)

Između dva svetska rata, fudbal u Bukureštu se igrao na visokom nivou. Kao takav, među bogatim finansijerima klubova postao je i stvar prestiža. Ovo je priča o bogatoj porodici Moćornica i fudbalskom klubu u njihovom vlasništvu koji je bio aktivan u periodu od 1937. do 1947. godine.


Početak porodične imperije 

Na periferiji Bukurešta 1923. godine Dumitru Moćornica ozvaničio je početak rada sopstvene fabrike obuće i predmeta od kože napravljenu uz pomoć kredita i iznajmljenih mašina iz Nemačke i Velike Britanije. Iako rođen u siromašnoj porodici zahvaljujući stečenom znanju i iskustvu tokom studija u Parizu, gde je iz neposredne blizine pratio tok tehnološke revolucije, fabrika ubrzo postaje najznačajniji proizvođač obuće u Rumuniji sa dugoročnim planom da preuzme celokupno istočnoevropsko tržište. 

Formiranje fudbalskog kluba (period 1937-1940)

Ljubav prema fudbalu Dumitru ispoljava tek na samom vrhuncu poslovne moći i u trenucima uživanja u ostvarenom velikom ugledu u društvu tokom 30-ih godina. Na njegovu inicijativu formiran je fudbalski klub „Întreprinderea de Pielărie Mociorniţă”(,,Kožara Moćornica") , 1937. godine. Već u prvoj takmičarskoj sezoni 1937/38. Divizije III (treći rang),  novoformirani tim zauzima prvo mesto u svojoj severnoj grupi sa skorom od 11 pobeda, jednom nerešenom utakmicom i dva poraza uz gol razliku 47:16. U doigravanju za ulazak u viši rang poraženi su od Turde iz Bukurešta. Međutim, nakon što su pojedini klubovi odustali od daljeg takmičenja upražnjeno mesto u drugoj diviziji zauzela je Moćornica.

Na samom početku bilo je izuzetno teško probiti se kroz jaku konkurenciju. U tim trenucima Bukurešt ima pet prvoligaša čiji su fudbaleri zajedno sa onim iz Temišvara činili okosnicu reprezentacije Rumunije inače redovnih učesnika na prva tri Svetska prvenstva. Navijači u glavnom gradu su već bili opredeljeni za svoje favorite među kojima je najpopularniji bio Venus. Na njihovim terenima često su gostovali i klubovi iz inostranstva, jedni od napoznatijih su bili engleski profesionalni klubovi Čelzi i Lester koji su privukli veliki broj gledalaca. Vlasnik Moćornice je nedostatak tradicije pokušao da nadomesti velikim ulaganjima i dovođenjem kvalitetnih igrača koji će svojim igrama naterati publiku da dolazi na njihove utakmice. Rad sa mlađim kategorijama ipak zahteva puno vremena i nezagarantovani uspeh. Njihov ubrzani razvoj prekida Drugi svetski rat.

Promena rukovodstva kluba i ratni period (1940-1944)

Zdravstvene poteškoće Dumitru počinje da oseća još pre rata. Članstvo u Nacionalnoj liberalnoj stranci početkom 40-ih godina počinje da mu stvara i prve veće probleme u rukovođenju poslom. Dodatni pritisak nameće vojska koja je insistirala da se deo fabričke proizvodnje izdvoji za njihove potrebe. Danas ne postoje objavljeni podaci da li su to i učinili. Sve to će samo uticati na njegovu odluku da celokupnu fabriku, pre svega zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prepusti na upravljanje menadžmentu i sinovima.

Godine 1940. rukovođenje nad fudbalskim klubom preuzima, po mnogima, Dumitruov sin mezimac Jon Moćornica, inače advokat po struci, opčinjen fudbalom još od detinjstva. Jedan od prvih poteza tada dvadesetčetvorogodišnjeg novog vlasnika bila je promena imena kluba u Karmen, po devojci u koju je tada bio zaljubljen. 

Ovakav čin opravdao je u jednom intervjuu za ,,Gazeta Supersportul" od 6. maja 1945. u kojem je rekao: ,,Imam dve strasti: Mladu učiteljicu života odabranu sa ukusom – pravi ukus – I jedan fudbalski klub, u kojem je njegov ukus, tu I tamo, manje uspešan”.

U ratnim prilikama samo u dva navrata se igrao nezvanični šampionat Rumunije u kojem je, po nekim izvorima, Jon Moćornica zabeležio čak i nekoliko nastupa za svoj klub. Najbolje partije, u tom periodu Karmen će zabeležiti u takmičenju za Kup sezone 1941/42. kada su eliminisani u 1/4 finalu od Venusa nakon produžetaka 2:4 (2:2).

Jon nije štedeo novac za dovođenje igrača, koristeći bogatstvo svog oca, iako rat još zvanično nije bio završen. Za Karmen je kao gost nastupao Konstantin Humis koji je  branio boje reprezentacije Grčke i Rumunije. Iz Glorije (Arad) su dovedeni Kairus Novak i Jon Siklovan. Tokom 1944. godine crvenocrne boje kluba branio je Juliu Barati možda i najbolji fudbaler koji je igrao u ovom timu tokom svog postojanja.
  

Juliu Baratki, višestruki osvajač državnog prvenstva Mađarske i Rumunije sa svojim klubovima. Takođe nastupao je za reprezentaciju Mađarske devet puta na zvaničnim utakmicama, dok je za Rumuniju zabeležio dvadeset nastupa uz trinaest postignutih golova. 

Posleratni period

Maja meseca 1945. Karmen uspeva da savlada bukureštanskog velikana, Juventus, sa 5:3, što je predstavljalo veliko iznenađenje. Ovo je sigurno jedna od najvažnijih pobeda u dotadašnjoj kratkoj istoriji kluba, kojom su konačno uspeli da skrenu pažnju ljubitelja fudbala na sebe i čime su pokazali da su završekom rata bili jedan od najboljih timova u zemlji. Ekipu je sa klupe predvodio vlasnik Jon Moćornica, iz razloga što je neposredno pred meč uručio otkaz treneru Tihaniju zbog sve većih finansijskih potraživanja. Ali ubrzo odustaje od trenernog poziva, iako je krajem 30-ih godina pohađao kurs u trenerskoj školi Arsenala u Londonu. Mesto šefa struke preuzima Lazar Sfera, inače predratni reprezentativac Rumunije koji se odlično služio i srpskim jezikom. Rođen samo 60km od Beograda u banatskom mestu Lokve, u opštini Alibunar 1909. (danas R. Srbija) u kojem i danas uglavnom žive Rumuni. Fudbalsku karijeru započeo je u Politehnici iz Temišvara praktično od osnivanja kluba da bi najbolje fudbalske godine dao Venusu iz Bukurešta sa kojom ima osvojene tri šampiosnke titule i jedan nacionalni kup. Prema kasnijem svedočenju bivšeg prvotimca Anđela Nikoleskua, ,,Jon se nije mešao u rad trenera, samo nekoliko puta je ušao u svlačionicu dok sam ja bio u timu”

Na kvalifikacionom takmičenju, odnosno prvenstvu Bukurešta, Karmen zauzima prvo mesto čime su stekli pravo učešća na prvom posleratnom prvenstvu Rumunije koje je bilo na programu u jesen 1946. godine. Tim je u međuvremenu pojačan sa nekoliko kvalitetnih igrača, uglavnom reprezentativaca Rumunije među kojima su najpoznatiji: Arpad Feteke, Mihali Tot, Trajan Jordake, Juliu Farkaš, Josif Kovač, Konstantin Marinesku i povratnik Nikolae Simatok.

Komunizam tek što je počeo da biva dominantna snaga u zemlji, Jon verovatno nesvestan promena u društvu, pa jos i buntovan, ipak se morao prilagođavati novom društvenom sistemu. Da bi obezbedio učešće svom timu u Prvoj ligi napraviće jedan ustupak vlastima protivno svojim principima, ali bio je spreman da sve da za svoj tim jer u suprotnom ne bi mogli da se takmiče. Naime, juna 1945. promenio je statut, tj organizaciju kluba registrujući ga kao sindikalnu organizaciju (,,Asociaţia Sportivă a Funcţionarilor Mociorniţă-Carmen”), ali samo formalno jer je klub i dalje podržavao organizaciono i finansijski. Privatni klub se u tom periodu nije mogao takmičiti u rumunskom fudbalu, organizaciju su morali preuzeti sindikati ili neka od državnih institucija. Iz tih razloga, kao rezultat političkih okolnosti, u nerednih nekoliko godina biće rasformisani mnogi veliki timovi među kojima su bili i višestruki šampioni Venus iz Bukurešta i temišvarski Kinezul i Ripensija.

Jon je po dobrom starom isprobanom receptu fudbalere finansirao preko fiktivnih zaposlenja u fabrici obuće. Plate su bile dobre i što je najvažnije na vreme, tako da mu nije bilo teško da privuče kvalitetne igrače u svoje redove za razliku od većine ostalih klubova u potpunosti preuzetih od strane države. Izuzetak je bila ITA iz Arada čiji je finansijer baron Franćisk von Nojman takođe ulagao mnogo novca pa su njihove međusobne utakmice u prvenstvu imale epitet derbija. Osim velike potrošnje na svoj tim, Jon je finansijski podržavao organizaciju fudbalskih turnira u Bukureštu tokom druge polovine 1945. godine.  Do početka prvog posleratnog prvenstva Rumunnije klubovi su igrali samo prijateljske utakmice na kojima će Karmen uglavnom demonstrirati silu.  Publika je sve više dolazila na njihovo igralište. Konačno su preuzeli primat u gradu.

Incident pred utakmicu sa Dinamom iz Tbilisija

Na samom kraju 1945. ministarka spoljnih poslova, Ana Pauker, pozvala je Karmen da kao jedan od najboljih klubova u zemlji učevuje na prestižnom turniru u Bukureštu na kojem je učesce potvrdio i jedan od najboljih klubova u SSSR-u, Dinamo iz Tbilisija. Takođe, Ana je u razgovoru sa Jonom insistirala na tome da gosti iz Sovjetskog saveza taj turnir i osvoje, verovatno zbog dobrih odnosa ove dve zemlje. Predsednik kluba odbija ovakav zahtev ministarke. Utakmica se nije odigrala. Rumunska štampa bila je iznenađena činjenicom da se fudbaleri Karmena nisu istrčali na teren. Samo nekoliko dana ranije novinski stubci su pompezno najavljivali utakmicu kao veličanstveni događaj na stadionu ANEF-e. Izgleda da je promena organizacija kluba bila i jedini Jonov ustupak vlastima, dalje ipak vise nije mogao.

U narednih nekoliko nedelja pokrenut je postupak protiv kluba i svih funkcionera. Aprila meseca 1946. Centralna komisija za sport izriče klubu javnu opomenu i zabranu igranja sa klubovima iz inostranstva. Do početka sampionata, oni kvalitetniji klubovi su igrali međunarodne utakmice (uglavnom iz država u okruženju), koje su u tom periodu bile veoma popularne sa velikim prisustvom publike željne dobrog fudbala nakon ratnih razaranja.

Divizija I, 1946/47.

U prvoj posleratnoj sezoni Prve divizije 1946/47. fudbalere Karmena sa klupe je predvodio Petre Stajnbah, u to vreme jedan od najpoznatijih trenerkih imena u državi. Poznat kao član reprezentacije Rumunije na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Urugvaju. Tokom igračke karijere sa uspehom je branio boje  Uniree Trikolor iz Bukuresta sa kojom ima osvojenu šampionsku titulu 1928. godine. Prve polovine 30-ih godina, Petre je dva puta putovao u London kako bi proučavao rad trenera Arsenala Herberta Kartmana. Tim su u međuvremenu pojačala još dvojica reprezentativaca: George Popesku i Valentin Stančesku. Po partijama koje su fudbaleri pružili tokom sezone, mogao se primetiti drugačiji sistem igre i neka nova postavka igrača u odnosu na ostale timove. Na žalost, ni ova takmičarska godina nije protekla bez incidenata. U zimskoj pauzi, početkom 1947. godine, igrač sredine terena Nikolae Simatok emigrirao je u Italiju čime su glavobolje vlasnika kluba koji je bio pod prismotrom postale jos veće. Fudbaleri Karmena su u šampionatu postigli čak 90 golova u 26 prvenstvenih utakmica, dovoljno za drugo mesto na tabeli. Ostale su zabeležene velike pobede protiv Krajove 6:0, Ćokanula 6:2, Plahove iz Ploeštija 13:0 (po pet golova na meču su postigli Marian Basil i Josif Kovač) i jedna od najboljih utakmica Petrovih momaka u pobedi protiv šampiona ITE iz Arada 5:2 pred 20000 gledalaca. Takođe istorija pamti i loše partije, poraz od Rapida na svom terenu 0:5 i Flakare u gostima 5:2. Nekako se uvek dešavalo da posle velike pobede sledi loš rezultat već u narednom kolu. Nedostajali su oni izgubljeni bodovi protiv timova koji su na kraju sezone, završili na dnu tabele da bi se do kraja borili za titulu šampiona. Na prvom mestu fudbalerima Karmena bila je lepa predstava za gledaoce, dobri potezi, dobar dribling, aplauz i osećaj divljenja. Na kraju prvenstva ITA je bila ubedljiva na prvom mestu jer su, po rečima rumunske štampe, ozbiljnije pristupili takmičenju iako nije bilo prevelike razlike u kvalitetu ova dva tima. 

 Karmen, 1946. (foto: historia.ro)

1947.

Presudna utakmica u istoriji kluba

Na jednoj utakmici, leta 1947. godine, pred sam početak prvenstva 1947/48. Karmen je savladao svoje redovne mušterije Ćokanul sa 6:0. Međutim, kao da ovako visok rezultat Jonovim fudbalerima nije bio dovoljan, pa su na terenu počeli da prave nesvakidašnje scene. Napadac Marian Bazil (najbolji strelac u istoriji kluba) predriblovao je golmana gostiju, pa se potom ponovo vratio ispred njega. Isti igrač je seo na loptu blizu centra igrališta čekajući protivnike da ga napadnu. Ovakve stvari izazvale su veliki smeh u publici. Sportska štampa nije štedela fudbalere Karmena kritikujući ih za ponižavanje protivnika. Dešavanja sa ove utakmice kao da samo potvrđuju Jonove reči u jednom od ranijih intervjua za ,,Gazeta Supersportul” u kome kaže da ,,nijedan trošak nije prevelik ukoliko želite šou”

Kazna je ovog puta bila rigorozna. Centralna komisija za sport i Fudbalski savez Rumunije su samo sedam dana pre početka šampionata isključili Karmen iz Prve divizije na osnovu izjava svedoka, smatrajući ih za ,,neprijatelje sporta" a njihove gestove na utakmici kao ,,ponižavanje radničke klase". Iako su kaznu izrekle sportske institucije one su ipak bile pod velikim uticajem politike čije su se odluke donosile ,, odozgo". Jednostavno nisu bili podobni da bi se takmičili u najvišem rangu rumunskog fudbala jer su previše svojim pojavom i najviše ponašanjem izazivali celokupan režim. Sutradan, na sastanku sa članom uprave, fudbalerima je saopšteno da su slobodni u izboru novog kluba čime je Karmen i zvanično rasformisan.

Upražnjeno mesto u Diviziji I će zauzeti AS Amata iz Bukurešta (kasnije Steaua) dok je maja meseca 1948. poniženi Ćokanul ušao u fuziju sa Unireom Trikolor čime je stvoren tim ministarstva unutrasnjih poslova Dinamo Bukurešt.

Fudbalerima nije bio problem da nađu nove angažmane, većina ih je prešla u bukureštanske klubove. George Popesku će pojačati Steauu, gde je ostao zapisan kao prvi kapiten i najbolji strelac u premijernoj sezoni vojnog kluba u Diviziji I. Anđelu Nikoleskuu pripada veliki značaj u razvoju Dinama iz Bukurešta i kao igrač i kasnije kao trener. Stadion ASA Rapid (nekada Rapid Bukurešt) danas nosi ime po Karmenovom golmanu Valentinu Staneskuu, ali pre svega zbog trenerskih zasluga tokom druge polovine 60-ih godina. Fabian Josif je pojačao Torino (prvi stranac u istoriji kluba) sa kojim će već sezone 1947/48. osvojiti šampionsku titulu u Italiji. Jevrejin nemačkog porekla, Norberdo Hofling se još godinu dana zadržao u rumunskom fudbalu. Sezone 1948/49. prelazi u budimpeštanski MTK gde je odlično funkcionisao u tandemu sa legendarnim Šandorom Higenkutijem. U nastavku igračke karijere između ostalog nastupao je za rimski Lacio. Kao trener ima jedan osnojen Kup sa bejgijskim Brižom 1967. godine. Trener Petre će odmah po gašenju Karmena preuzeti Utu iz Arada sa kojom je već naredne sezone osvojio duplu krunu. Ali i on je bio prinuđen nešto kasnije da napusti zemlju pre svega zbog svog nemačkog porekla. Priča ne bi bila potpuna bez pomena emigranta Nikolae Cimatoka koji je, nakon oporavka od upale pluća zarađene na putu do Italije preko jugoslovenskih planina, karijeru nastavio u Interu iz Milana i Breši da bi vrhunac ostvario u Barseloni sa kojom je za tri sezone osvojio jednu šampionsku titulu i dva nacionalna kupa.

 Nikolae Simatok kao član Barselone

 Josif Fabijan, između ostalog osvajač duple krune sa Sportingom iz Lisabona sezone 1953/54.

Norbert Hofling, 72 utakmice 25 golova za Lacio

Tužna sudbina porodice Moćornica

Na prvim posleratnim izborima u Rumuniji marta 1948, Komunisticka partija osvaja preko 95 procenata glasova čime su svi dotadašnji potezi komunističkih vlasti dobile punu ,,podršku" i na papiru. Ne moram da spominjem detalje u kakvim su uslovima izbori održani kada je cela država bila pod uticajem Sovjetskog saveza. Samo nekoliko meseci kasnije Dumitru i njegov sin Jon su uhapšeni iako su ih družebriznici savetovali da emigriraju, sto su oni odbili. Sa druge strane osnivač i finansijer šampiona UTE (ITA) iz Arada, Franćisk von Nojman, na vreme napušta zemlju, ponovo postupivši pribranije možda i ozbiljnije od svojih kolega fabrikanata iz Bukurešta, uostalom isto kao sto su i njegovi fudbaleri uradili na terenu u proteklom prvenstvu. Sva imovina porodice Moćornica je konfiskovana. Dumitru će većinu vremena provesti u zatvoru u Zinlavi u Piteštiu gde mu je, po nekim izvorima, više puta ponuđeno da radi za ,,sekuritateu” što je on takođe odbio. Preminuo je 1953. godine u siromaštvu. Danas se smatra za jednog od pokretača Rumunske ekonomije. Jon je nakon 7 godina provedenih u zatvoru radio kao fizički radnik u fabrici. Godine 1970. ipak napušta zemlju nastanivši se u Kanadi. Preminuo je u Montrealu 2005. godine u 88. godini života. 


Današnjica

Grupa entuzijasta uz pomoć sponzora je 2017. godine ponovo formirala fudbalski klub uz dozvolu porodice Moćornica da se koristi staro ime Karmen. Gost na prvoj utakmici od ponovnog osnivanja bio je Bukureštanski ASA Rapid. U četvrtnom rangu takmicenja sezone 2017/18, odnosno bukureštanske lige, takmičili su se timovi poput CSA Steaua (klub formiran nakon što je vojska dobila sud protiv predsednika FCSB Đ. Bakalija), ASA Rapid Bukurešt (novi klub koga podržavaju navijači starog Rapida, koji je bankrotirao 2016.), AS Venus (rasformisan 1949, ponovo oformljen 2014.), Progresul ( poznat i pod nazivom Nacional Bukurest) i naši danasnji junaci fudbalski klub Karmen... 

.

(foto: Carmen București official)

Kao da je fudbal u Rumuniji obrnuo jedan pun krug i sada počinje ponovo od početka. U svakom slučaju sve nekako liči na pokušaj da se reše istorijske nepravde u fudbalu nakon 1948. godine. Samo, čini mi se, kasno...

Nikola Radulović