Španski fudbaleri u sovjetskom posleratnom fudbalu

Tokom Španskog građanskog rata, između 1936 – 1938. godine blizu 3000 dece iz republikanski nastrojenih porodica i ratom pogođenih područja evakuisano je u Sovjetski Savez kako bi izbegli neposredne sukobe sa nacionalističkim snagama Franciska Franka. ,,Španska deca“ po ruskom ili ,,Deca iz Rusije“ kako ih danas nazivaju Španci, odrasla su u sirotištu misleći da će se brzo vratiti svojim kućama, ali dalje političke okolnosti, tok Drugog svetkog rata, razaranje, glad, bolest, pad fašizma (ali ne i u Španiji) im to nisu dozvolile. Manjoj grupi je tek početkom 50-ih godina dozvoljeno da se vrati svojim porodicima u Španiji i Meksiku. Oni koji su ostali, morali su nastaviti integraciju u sovjetskom društvu.

Najpoznatiji, bar nama ljubiteljima fudbala su evakuisani dečaci: Ruperto Sagasti, Hesus Varela i Augusto Gomez Pagola koji su zajedno sa Huanom Usatoreom i Nemesiom Pouzelom, momcima rođenim u izbeglištvu, činili čuvenu ,,veličanstvenu petorku" španskih fudbalera u posleratnom sovjetskom fudbalu. Ovo je priča o njima...

Revolucionar Augusto Gomez

Najuspešniji fudbaler među pomenutom petorkom, ujedno i sa najviše nastupa u Prvoj ligi, bio je Augusto Gomez, rođen u malom baskijskom gradu Renteria, 1923. godine. Debitantsku utakmicu u najvišem rangu takmičenja zabeležio je na prvom posleratnom prvenstvu SSSR-a kao član Krila Sovjetov odakle se preselio u redove Moskovskog Torpeda, u kojem će kasnije zabeležiti preko 200 zvaničnih utakmica. Dobri nastupi na poziciji levog beka, kapitenska traka i dva osvojena nacionalna Kupa sa Torpedom (1947. i 1952.), preporučili su Gomeza selektoru Arkadijevu koji ga je uvrstio među 20 najboljih fudbalera koji će prvi put predstavljati SSSR na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Pre svega zbog jake konkurencije, a možda i rane eliminicije (već u drugoj rundi poraz u dva meča od Jugoslavije), Španac sa sovjetskim državljanskom nije odigrao nijedan meč na turniru. Osim što se bavio fudbalom, Gomez je bio i aktivista komunističke partije što će uticati na to da tokom 1954. ne odigra nijedan zvanični meč za svoj klub. Špancima je 1956. godine konačno dozvoljeno da se vrate u svoju zemlju. Na oproštajnoj večeri sa saigračima, kao jedan od članova organizacionog odbora za povratak, Gomez se pohvalio da će još dve sezone igrati fudbal u nekom od velikih španskih klubova. Međutim po povratku u domovinu odigrao je samo jednu prijateljsku utakmicu za Atletiko Madrid protiv Fortune iz Diseldorfa (2:2). Sa pune 34 godine nije ostavio poseban utisak na trenera, ali ni na navijače čiju podršku od samog starta nije imao. Nakon igračke karijere posvetio se trenerskom poslu paralelno obavljajući partijske zadatke zbog kojih će u više navrata tokom prve polovine  60-ih godina biti hapšen, a nešto kasnije, po nalogu vlasti i proteran u Čehoslovačku. Tokom 1975. godine vratio se u Moskvu, slab i bolestan, u poodmakloj fazi tumora na mozgu za koju kažu da je posledica batina koje je pretrpeo u madridskom zatvoru. Preminuo je te iste godine, neposredno pred svoj 53. rođendan, ne dočekavši pad generala Franka koji je, igrom sudbine, umro svega nekoliko dana kasnije.

Augusto Gomes (foto: alchetron) Krila Sovjetov 22 utakmice, Torpedo Moskva 183 prvenstvene utakmice i 26 u kupu.

Pobednik Kupa 1952. kao kapiten tima

Profesor fudbala Ruperto Sagasti

Kao dvanaestogodišnjak Ruperto Sagasti boravio je u sirotištu u Odesi (danas Ukrajina) gde počinje da trenira fudbal u jednom lokalnom klubu. Pred sam kraj rata, prebačen je u Moskvu gde se zaposlio u fabrici paralelno igrajući fudbal za Krila Sovjetov u kojem je debitovao zajedno sa zemljakom Gomezom u najvišem rangu takmičenja samo na poziciji napadača. Sovjetska štampa često je isticala dobre partije omalenog Španca protiv velikih klubova. Golovi protiv Zenita, Spartaka i Dinama nisu bili dovoljni za opstanak Krila Sovjetova u Prvoj ligi. Po završetku sezone vojna industrija će biti prinuđena da rasformira klub pa se Ruperto preselio u redove jednog od velikana - Spartaka iz Moskve. I pored jake konkurencije u vidu reprezentativaca Paramanova, Simonjana i Il'ina, uspeo je da zabeleži ukupno 10 utakmica
 u prvoj diviziji uz 4 postignuta gola. U šampionskoj sezoni Spartaka 1952. godine momak rođen u Bilbau nije zabeležio nijedan nastup u sezoni, ali i pored toga ostaje upamćen kao prvi Španac koji je odigrao zvaničnu utakmicu u crveno belom dresu ,,narodnog tima". Igračku karijeru okončao je u Daugavi iz Rige. U fudbalu će ipak ostati do kraja svog života, prvenstveno kao profesor na fudbalskoj akademiji. Znanje španskog jezika uticalo je na to da bude redovan putnik na turnejama moskovskih klubova po Latinskoj Americi tokom 60-ih godina, u svojstvu prevodioca. Prvi put od izgnanstva, Španiju će posetiti 1972. godine prilikom susreta Atletiko Madrida i Spartaka u 1/8 finala Kupa Pobednika Kupova. Nakon 1990. godine i dolaskom liberalnije politike Mihaila Gorbačova, put ka zapadu za sovjetske fudbalere postaje otvoren. Ruperto je, koristeći svoje kontakte, posredovao u transferima pojedinih fudbalera u Španiju. Preminuo je 2008. godine u 84. godini života ostavivši iza sebe veliki broj specijalizovanih fudbalskih književnih izdanja.

Ruperto Sagasti prvi sa leve strana u Odesi 1937. godine. 48 utakmica i 11 golova u dresu Torpeda, 10 utakmica i 4 pogotka za Spartak iz Moskve (foto: alacontra.elindependiente.com)

Čudni životni putevi Hesusa Varele

Retko koji momak je, sa nepunih 15 godina, doživeo više prinudnih selidbi od Hesusa Varele, rođenog, na osnovu nekih izvora, u Đenovi 1923. godine. Ali se ubrzo, bežeći od Musolinijevog režima, sa porodicom seli u San Sebastijan, gde je načinio prve fudbalske korake. Početkom građanskog rata u Španiji, ovog puta sam, bez roditelja, izbegao je u Moskvu gde će se zadržati do početka Drugog svetkog rata. Ratni period proveo je u srednjoj Aziji gde Španci nisu imali pristup školama pa je imao velikih problema u učenju ruskog jezika, što mu je stvaralo probleme u kasnijoj integraciji. Fudbal ga je ponovo doveo u glavni grad, u redove velikog Torpeda. I ne treba da čudi što je većina španskih fudbalera nastupala za ovaj klub iz razloga što je puno njihovih zemljaka bilo zaposleno u fabrici ZIL, ponos posleratne sovjetske industrije. Na kraju sezone 1948. trener prvog tima je prebačen u Gorki (danas Nižnji Novgograd), u provincijski Torpedo, a sa sobom je poveo i dvadesetpetogodišnjeg Varelu. Sa novim klubom uspeva dva puta da se domogne Prve lige, što je tada predstavljalo veliko iznenađenje. Tokom godina provedenih u gradu koji je nosio ime po piscu Maksimu Gorkom, Hesus će postati poznat i na ulici gde su mu često prilazili navijači moleći ga za autogram. Miran sportski život praćen dobrim rezultatima prekida 1952. godine kada će doživeti otvoreni dvostruki prelom noge na prvenstvenoj utakmici. Dug oporavak i trauma od žestokog starta sigurno da je uticala da prilikom povratka na teren fudbaler ne bude na istom nivou, što će samo uticati na njegovu konačnu odluku da 1955. prekine fudbalsku karijeru, ukupno postigavši 44 gola za svoj Torpedo. Hesusov karakter i život u samom gradu najbolje će opisati njegova subruga Lidija u jednom intervjuu: ,,Bio je dobar muž, pogotovo kada dobije platu koja je iznosila 1.100,00 rubalja mesečno. Nikada nije izbegavao kuću, naročito kućne poslove, zajedno smo pripremali Španska jela u našem domu". Sa porodicom u San Sebastijanu se ponovo sastao tek 1979. godine, nakon 42 godine izgnanstva. Preminuo je 1995. godine u Nižnji Novgogrodu, gradu gde je sigurno ostavio dubok trag i grad koji je, čini se, smatrao svojim pravim domom posle mnogo lutanja.

Torpedo Moskva 15 utakmica 6 golova, Torpedo Gorki 122 utakmice 44 gola

Buntovnik u pokušaju Pauzelo Nemensio

Pauzelo Nemensio je sin španskih izbleglica poreklom iz Andaluzije, rođen 1940. godine u Krakovu (danas Ukrajina). Njegov otac je bio visoki funkcioner Komunističke partije Španije. Nažalost, rano će ostati bez majke, sa samo 7 godina, tako da je odrastao u sirotištu poput svojih sunarodnika. Početkom 50-ih godina se preselio u Moskvu gde mu je otac dobio zaposlenje fabrici automobila. Fudbalsku karijeru započinje takođe u Torbedu, čiji se stadion nalazio u neposrednoj blizini porodičnog stana. U razvoju karijere u Torpedu dosta mu je pomogao Augusto Gomez, partijski kolega njegovog oca i bivši fudbaler ovog kluba. Za Nemansia, sportski novinari su zabeležili da je imao ono što domaći fudbaleri nisu imali, pokretnost u napadu, tehnički lepu kontrolu lopte i tačan pas. U tom periodu klub su potresali skandali Eduarda Streljcova i Valerija Voronjina. Za Nemensija je takođe ostalo zapisano da se kretao u elitnim krugovima, zajedno sa klupskim drugovima, a često i u društvu poznatih žena. Sezone 1964. prelazi u Spartak iz Moskve, ali tu počinje strmoglavi pad karijere možda i najtalentovanijeg Španca koji je ipak vodio boemski život. Usled nemogućnosti da se u glavnom gradu skoncentriše samo na fudbal i velikom željom da promeni sredinu koja bi mu pomogla da krene pravim putem, usledila je selidba u Lenjingrad. Međutim, u dresu Zenita je nastupao samo 5 puta u prvenstvu i jednom u kupu, nakon čega će biti izbačen iz tima zbog ,,nesportskog života". Karijeru je okončao onda kada je, ustvari, trebao da pruži najviše, u 25. godini života. Šta se tačno u tom periodu dogodilo, Nemansio je objasnio u intervjuu za sovsport.ru 2000. godine u kojem je rekao: ,,Godine 1964. dok sam igrao u Spartaku, sa drugovima sam otišao u restoran gde smo se lepo proveli i zatim smo otišli kući. Jura Sadimov se nije vratio, on je svojim Fordom udario profesora Dmitrija Starostina , člana Akademija nauka SSSR-a i stručnjaka za čvrsto raketno gorivo, koji je kasnije preminuo u bolnici. Politički lideri su napravili crnu listu onih momaka koji krše sportski način života, Jura je dobio 10 godina zatvora, na spisku sam se našao i ja uz još nekoliko vrhunskih fudbalera. Diskvalifikovan sam. Nakon toga, proveo sam 5 godina u regiji Čita radeći kao trener u lokalnom timu i paralelno radeći u rudniku". Nemensio tek kao penzioner, 1997. godine, odlučuje da prihvati poziv svoje sestre da se vrati u Španiju. Upravo tu, u zemlji svojih roditelja, posvećuje se trenerskom poslu u mlađim kategorijama jednog lokalnog kluba udaljenog 12 kilometara od Madrida, ne odavajući puno detalja o svom burnom životu dok je bio fudbaler.

Pauzelo Nemensio, statistika u prvenstvu Sovjetskog Saveza:

- Torpedo Moskva 72 utakmice 24 gola

- Spartak Moskva  13 utakmica 3 gola

- Zenit Lenjingrad 5 utakmica bez gola

Reprezentativac Huan Usatore

Kao plod izbegličke ljubavi Marie Kanove Zamorano, bliske saradnice Dolores Iraburi i Marselina Usatorea, komandanta 122. mešovite brigade i 27. divizije narodne armije tokom španskog građanskog rata, na svet je došao Huan Usatore, maja meseca 1941. godine u Moskvi. Uz većinu siromašnih dečaka koji su odrastali na moskovskim ulicama nakon rata, prve fudbalske korake načinio je u fudbalskoj školi osnovanoj na inicijativu školskog saveza u cilju stvaranja igrača kadrih da nastupaju na visokom nivou. 

Prerastanjem školskog uzrasta, sa nepunih 19 godina, Huan prihvata iznenađujući poziv šampiona Spartaka za koji će zabeležiti
 samo jedan nastup za rezevni tim, za godinu dana. Ipak, bilo je to dragoceno vreme provedeno uz reprezentativce Maslenkina i Krutikova koji su već naredne godine osvojiti Kup evropskih nacija u Francuskoj. Pravu priliku je morao potražiti na drugom mestu. Dobre partije za jedan fabrički klub tokom 1960. godine, talentovanog defanzivca odvela je u SSR Belorusiju u redove drugoligaša Himika iz Mogiljeva. Iako mlad, odbrana pod njegovom komandom bila je čvrsta i neprelazna za mnoge protivnike, sto će ovaj mali klub dovesti na visoko 4. mestu na tabeli Druge lige. Ni ove partije nisu prošle neopaženo, na kraju sezone prelazi u tabor prvoligaša Belarusa iz Minska, najboljeg kluba iz ove sovjetske republike. Pažnju na sebe, po rečima sportske štampe, Huan je privukao u prijateljskom susretu Himika sa Belarusom čiji su napadači imali samo reči hvale i ponajviše na njihovu inicijativu, pojačaće njihove redove. Smirenost, dug korak i dominacija u vazduhu, za tada jednog od najviših fudbalera (182 cm) biće uočljivo već u prvoj sezoni u novom klubu. Fizički lep izgled na koje devojke nisu mogle ostati imune, dobre igre, plasmani u gornji deo tabele uticao je da se oko kluba okuplja veliki broj navijača. Svoje najbolje fudbalske godine Huan će dati ovom klubu koji se od 1963. godine zove Dinamo, ime pod kojim je poznat i danas. Tokom 4 sezone provedene u Minsku, Dinamo je ostvario istorijsko 3. mesto u šampionatu, sa samo 27 primljenih golova u 38 odigranih utakmica, na čak 22 utakmice mreža je bila netaknuta. Lokalna štampa Dinamove defanzivace opisala je kao ,,Beoloruske vazdušne asove“. Vrhunac su ostvarili plasmanom u finale kupa 1965. godine, ali Spartak je nakon dve odigrane utakmice uspeo da dodje do trofeja. Dinamo je bio tvrd orah za sve moskovske klubove koji su često upravo u Minsku gubili važne bodove. U istom periodu bližilo se i Svetsko prvenstvo u Engleskoj 1966. godine. Huan, koji je važio za jednog od najpouzdanijih defanzivaca u zemlji, imao je puno pravo da mašta o dresu reprezentacije Sovjetskog Saveza i mestu na konačnom spisku putnika za Englesku. Što zbog ubeđenosti da se u reprezentaciju ulazi samo ako se dokažeš u Moskvi, što da bi ostvario svoj veliki san za pohađanjem jednog od Univerziteta u glavnom gradu, napušta Minsk i opet prelazi u redove Spartaka. Početak godine kao iz snova, veliki klub koji će se sigurno boriti za šampionat i dugo očekivani  poziv u reprezentaciju u sklopu priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo. Vanja, kako su ga saigrači zvali, odigrao je 8 nezvaničnih utakmica za reprezentaciju SSSR-a tokom turneje u Južnoj Americi i Jugoslaviji. Lepog izgleda nije promakao ni novinarima jugoslovenskog sportskog lista ,,Tempo", za koji je dao intervju 23.3.1966. godine u kojem je ,,simpatični Španac" rekao:

,,Ja sam čistokrvni moskovljanin, Španiju nikada nisam video, rođen sam samo mesec dana pre nego što su nemci bombardovali glavni grad Sovjetskog Saveza"

Međutim, po povratku sa reprezentativne turneje ponovila se ista situacija kao i pre 5 godina u istom klubu, bez zvaničnog nastupa i sa samo jednom odigranom utakmicom za rezevni tim. Da bi se našao među putnicima za englesku, trebale su mu utakmice, pa u drugom delu sezone prelazi u Torpedo po uzoru na svoje prethodnike, takođe Špance, koji su nosili dres ovog kluba. Huan je u nastavku odigrao dobro, ali na žalost, nije uspeo da se izbori za mesto na spisku za Svetsko prvenstvo na kojem je SSSR ostvario svoj najzapaženiji plasman u svojoj istoriji. Većina možda misli da je bilo kvalitetnijih igrača, ali svakako da postoje i oni koji su mišljenja da i ne bi bilo dobro da jedan Španac obuče dres reprezentacije na najvećoj fudbalskoj smotri. Nakon 1966. godine karijera našeg junaka kreće silaznom putanjom iako je pojačao redove moskovske Lokomotive koja je važila za jak klub. U prvoj sezoni je sa svojim timom završio tek na sredini tabele. Loš period po klub i igrača uticao je na to da već naredne sezone Lokomotiva napusti elitni rang takmičenja. Huan je već u polu sezoni prešao u redove drugoligaša Zvezde iz Kirorovgrada, međutim zbog sve većih problema sa alkoholom odigrao je svega 6 zvaničnih utakmica. Fudbalsku karijeru je završio u Frejsetu iz Moskve, klubu u kojem je svoju karijeru započeo legendarni Eduard Streljcov.

Šansu da se preseli u Španiju, iskoristio je početkom 80-ih godina, gde je planirao da se bavi trenerskim poslom. Preminuo je prerano, 1989. godine u Barseloni, u 48. godini.

Huan Usatore u dresu SSSR-a za koji je odigrao 8 nezvaničnih utakmica. u Klupskoj karijeri nastupao je za: Himik Mogiljev (29 utakmica), Dinamo Minsk 108 utakmica 1 gol, Torpedo Moskva 12 utakmica, Lokomotiva Moskva 44 utakmice, Zvezda Kirovograd 6 utakmica

Fudbalski klub ,,Orao" - Stari Bar

,,Orao" Stari Bar, 1923.

Zahvaljujući kazivanjima predratnog fudbalera Danila Marvučića, fudbalski klub ,,Orao” iz Starog Bara formiran je zvanično 1923. godine.

,,Ovaj klub sačinjavali su mladići iz radničkih i sitno-imovinskih porodica i igrali fudbal  “krpenjačama” ili loptama od nabijene kozje dlake po travnjacima Korpule, maslinama Skejovića i Krčikovića kao i na Prljagama pod spilama - tamo je bio jedan mali prostor na kojem se moglo igrati sve dok se ovi momci nisu poženili, odnosno, kako se kaže - otišli trbuhom za kruhom. Kao dokaz svedoči nam fotografija na kojoj su slikani u fudbalskom dresu i to:

Prvo je žandarm Tomo Milanović, brat Dušana Milanovića, kao fudbalski entuzijasta. Zatim igrači: 1. Radosav Bulatović, stolar iz Starog Bara, 2. Simo Kavaja iz Starog Bara, radnik, 3. Marko Perišić, učitelj, brat Đura Perišiča, 4. Pavle Ratković, stolar iz Starog Bara, 5. Stevo Nišin Popović, radnik iz Starog Bara, 6. Mićo Milošević, radnik iz Starog Bara, 7. Januz Divanović, učitelj.
8. Zejnel Omerbašić sin derviša iz Starog Bara, 9. Niko Radovanović, službenik, 10. Petar Kalezić, kasnije bio poslužitelj osnovne škole u Starom Baru, 11. Kosto Kavaja, sin Rista i 12. Musto Šehović, obućar iz Starog Bara".

Tekst i foto: Lazar Macanović (prof. u barskoj Gimnaziji)
Preuzeto sa portala http://www.barskiportal.com

Karmen Bukurešt (Rom: Carmen București)

Između dva svetska rata, fudbal u Bukureštu se igrao na visokom nivou. Kao takav, među bogatim finansijerima klubova postao je i stvar prestiža. Ovo je priča o bogatoj porodici Moćornica i fudbalskom klubu u njihovom vlasništvu koji je bio aktivan u periodu od 1937. do 1947. godine.


Početak porodične imperije 

Na periferiji Bukurešta 1923. godine Dumitru Moćornica ozvaničio je početak rada sopstvene fabrike obuće i predmeta od kože napravljenu uz pomoć kredita i iznajmljenih mašina iz Nemačke i Velike Britanije. Iako rođen u siromašnoj porodici zahvaljujući stečenom znanju i iskustvu tokom studija u Parizu, gde je iz neposredne blizine pratio tok tehnološke revolucije, fabrika ubrzo postaje najznačajniji proizvođač obuće u Rumuniji sa dugoročnim planom da preuzme celokupno istočnoevropsko tržište. 

Formiranje fudbalskog kluba (period 1937-1940)

Ljubav prema fudbalu Dumitru ispoljava tek na samom vrhuncu poslovne moći i u trenucima uživanja u ostvarenom velikom ugledu u društvu tokom 30-ih godina. Na njegovu inicijativu formiran je fudbalski klub „Întreprinderea de Pielărie Mociorniţă”(,,Kožara Moćornica") , 1937. godine. Već u prvoj takmičarskoj sezoni 1937/38. Divizije III (treći rang),  novoformirani tim zauzima prvo mesto u svojoj severnoj grupi sa skorom od 11 pobeda, jednom nerešenom utakmicom i dva poraza uz gol razliku 47:16. U doigravanju za ulazak u viši rang poraženi su od Turde iz Bukurešta. Međutim, nakon što su pojedini klubovi odustali od daljeg takmičenja upražnjeno mesto u drugoj diviziji zauzela je Moćornica.

Na samom početku bilo je izuzetno teško probiti se kroz jaku konkurenciju. U tim trenucima Bukurešt ima pet prvoligaša čiji su fudbaleri zajedno sa onim iz Temišvara činili okosnicu reprezentacije Rumunije inače redovnih učesnika na prva tri Svetska prvenstva. Navijači u glavnom gradu su već bili opredeljeni za svoje favorite među kojima je najpopularniji bio Venus. Na njihovim terenima često su gostovali i klubovi iz inostranstva, jedni od napoznatijih su bili engleski profesionalni klubovi Čelzi i Lester koji su privukli veliki broj gledalaca. Vlasnik Moćornice je nedostatak tradicije pokušao da nadomesti velikim ulaganjima i dovođenjem kvalitetnih igrača koji će svojim igrama naterati publiku da dolazi na njihove utakmice. Rad sa mlađim kategorijama ipak zahteva puno vremena i nezagarantovani uspeh. Njihov ubrzani razvoj prekida Drugi svetski rat.

Promena rukovodstva kluba i ratni period (1940-1944)

Zdravstvene poteškoće Dumitru počinje da oseća još pre rata. Članstvo u Nacionalnoj liberalnoj stranci početkom 40-ih godina počinje da mu stvara i prve veće probleme u rukovođenju poslom. Dodatni pritisak nameće vojska koja je insistirala da se deo fabričke proizvodnje izdvoji za njihove potrebe. Danas ne postoje objavljeni podaci da li su to i učinili. Sve to će samo uticati na njegovu odluku da celokupnu fabriku, pre svega zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prepusti na upravljanje menadžmentu i sinovima.

Godine 1940. rukovođenje nad fudbalskim klubom preuzima, po mnogima, Dumitruov sin mezimac Jon Moćornica, inače advokat po struci, opčinjen fudbalom još od detinjstva. Jedan od prvih poteza tada dvadesetčetvorogodišnjeg novog vlasnika bila je promena imena kluba u Karmen, po devojci u koju je tada bio zaljubljen. 

Ovakav čin opravdao je u jednom intervjuu za ,,Gazeta Supersportul" od 6. maja 1945. u kojem je rekao: ,,Imam dve strasti: Mladu učiteljicu života odabranu sa ukusom – pravi ukus – I jedan fudbalski klub, u kojem je njegov ukus, tu I tamo, manje uspešan”.

U ratnim prilikama samo u dva navrata se igrao nezvanični šampionat Rumunije u kojem je, po nekim izvorima, Jon Moćornica zabeležio čak i nekoliko nastupa za svoj klub. Najbolje partije, u tom periodu Karmen će zabeležiti u takmičenju za Kup sezone 1941/42. kada su eliminisani u 1/4 finalu od Venusa nakon produžetaka 2:4 (2:2).

Jon nije štedeo novac za dovođenje igrača, koristeći bogatstvo svog oca, iako rat još zvanično nije bio završen. Za Karmen je kao gost nastupao Konstantin Humis koji je  branio boje reprezentacije Grčke i Rumunije. Iz Glorije (Arad) su dovedeni Kairus Novak i Jon Siklovan. Tokom 1944. godine crvenocrne boje kluba branio je Juliu Barati možda i najbolji fudbaler koji je igrao u ovom timu tokom svog postojanja.
  

Juliu Baratki, višestruki osvajač državnog prvenstva Mađarske i Rumunije sa svojim klubovima. Takođe nastupao je za reprezentaciju Mađarske devet puta na zvaničnim utakmicama, dok je za Rumuniju zabeležio dvadeset nastupa uz trinaest postignutih golova. 

Posleratni period

Maja meseca 1945. Karmen uspeva da savlada bukureštanskog velikana, Juventus, sa 5:3, što je predstavljalo veliko iznenađenje. Ovo je sigurno jedna od najvažnijih pobeda u dotadašnjoj kratkoj istoriji kluba, kojom su konačno uspeli da skrenu pažnju ljubitelja fudbala na sebe i čime su pokazali da su završekom rata bili jedan od najboljih timova u zemlji. Ekipu je sa klupe predvodio vlasnik Jon Moćornica, iz razloga što je neposredno pred meč uručio otkaz treneru Tihaniju zbog sve većih finansijskih potraživanja. Ali ubrzo odustaje od trenernog poziva, iako je krajem 30-ih godina pohađao kurs u trenerskoj školi Arsenala u Londonu. Mesto šefa struke preuzima Lazar Sfera, inače predratni reprezentativac Rumunije koji se odlično služio i srpskim jezikom. Rođen samo 60km od Beograda u banatskom mestu Lokve, u opštini Alibunar 1909. (danas R. Srbija) u kojem i danas uglavnom žive Rumuni. Fudbalsku karijeru započeo je u Politehnici iz Temišvara praktično od osnivanja kluba da bi najbolje fudbalske godine dao Venusu iz Bukurešta sa kojom ima osvojene tri šampiosnke titule i jedan nacionalni kup. Prema kasnijem svedočenju bivšeg prvotimca Anđela Nikoleskua, ,,Jon se nije mešao u rad trenera, samo nekoliko puta je ušao u svlačionicu dok sam ja bio u timu”

Na kvalifikacionom takmičenju, odnosno prvenstvu Bukurešta, Karmen zauzima prvo mesto čime su stekli pravo učešća na prvom posleratnom prvenstvu Rumunije koje je bilo na programu u jesen 1946. godine. Tim je u međuvremenu pojačan sa nekoliko kvalitetnih igrača, uglavnom reprezentativaca Rumunije među kojima su najpoznatiji: Arpad Feteke, Mihali Tot, Trajan Jordake, Juliu Farkaš, Josif Kovač, Konstantin Marinesku i povratnik Nikolae Simatok.

Komunizam tek što je počeo da biva dominantna snaga u zemlji, Jon verovatno nesvestan promena u društvu, pa jos i buntovan, ipak se morao prilagođavati novom društvenom sistemu. Da bi obezbedio učešće svom timu u Prvoj ligi napraviće jedan ustupak vlastima protivno svojim principima, ali bio je spreman da sve da za svoj tim jer u suprotnom ne bi mogli da se takmiče. Naime, juna 1945. promenio je statut, tj organizaciju kluba registrujući ga kao sindikalnu organizaciju (,,Asociaţia Sportivă a Funcţionarilor Mociorniţă-Carmen”), ali samo formalno jer je klub i dalje podržavao organizaciono i finansijski. Privatni klub se u tom periodu nije mogao takmičiti u rumunskom fudbalu, organizaciju su morali preuzeti sindikati ili neka od državnih institucija. Iz tih razloga, kao rezultat političkih okolnosti, u nerednih nekoliko godina biće rasformisani mnogi veliki timovi među kojima su bili i višestruki šampioni Venus iz Bukurešta i temišvarski Kinezul i Ripensija.

Jon je po dobrom starom isprobanom receptu fudbalere finansirao preko fiktivnih zaposlenja u fabrici obuće. Plate su bile dobre i što je najvažnije na vreme, tako da mu nije bilo teško da privuče kvalitetne igrače u svoje redove za razliku od većine ostalih klubova u potpunosti preuzetih od strane države. Izuzetak je bila ITA iz Arada čiji je finansijer baron Franćisk von Nojman takođe ulagao mnogo novca pa su njihove međusobne utakmice u prvenstvu imale epitet derbija. Osim velike potrošnje na svoj tim, Jon je finansijski podržavao organizaciju fudbalskih turnira u Bukureštu tokom druge polovine 1945. godine.  Do početka prvog posleratnog prvenstva Rumunnije klubovi su igrali samo prijateljske utakmice na kojima će Karmen uglavnom demonstrirati silu.  Publika je sve više dolazila na njihovo igralište. Konačno su preuzeli primat u gradu.

Incident pred utakmicu sa Dinamom iz Tbilisija

Na samom kraju 1945. ministarka spoljnih poslova, Ana Pauker, pozvala je Karmen da kao jedan od najboljih klubova u zemlji učevuje na prestižnom turniru u Bukureštu na kojem je učesce potvrdio i jedan od najboljih klubova u SSSR-u, Dinamo iz Tbilisija. Takođe, Ana je u razgovoru sa Jonom insistirala na tome da gosti iz Sovjetskog saveza taj turnir i osvoje, verovatno zbog dobrih odnosa ove dve zemlje. Predsednik kluba odbija ovakav zahtev ministarke. Utakmica se nije odigrala. Rumunska štampa bila je iznenađena činjenicom da se fudbaleri Karmena nisu istrčali na teren. Samo nekoliko dana ranije novinski stubci su pompezno najavljivali utakmicu kao veličanstveni događaj na stadionu ANEF-e. Izgleda da je promena organizacija kluba bila i jedini Jonov ustupak vlastima, dalje ipak vise nije mogao.

U narednih nekoliko nedelja pokrenut je postupak protiv kluba i svih funkcionera. Aprila meseca 1946. Centralna komisija za sport izriče klubu javnu opomenu i zabranu igranja sa klubovima iz inostranstva. Do početka sampionata, oni kvalitetniji klubovi su igrali međunarodne utakmice (uglavnom iz država u okruženju), koje su u tom periodu bile veoma popularne sa velikim prisustvom publike željne dobrog fudbala nakon ratnih razaranja.

Divizija I, 1946/47.

U prvoj posleratnoj sezoni Prve divizije 1946/47. fudbalere Karmena sa klupe je predvodio Petre Stajnbah, u to vreme jedan od najpoznatijih trenerkih imena u državi. Poznat kao član reprezentacije Rumunije na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Urugvaju. Tokom igračke karijere sa uspehom je branio boje  Uniree Trikolor iz Bukuresta sa kojom ima osvojenu šampionsku titulu 1928. godine. Prve polovine 30-ih godina, Petre je dva puta putovao u London kako bi proučavao rad trenera Arsenala Herberta Kartmana. Tim su u međuvremenu pojačala još dvojica reprezentativaca: George Popesku i Valentin Stančesku. Po partijama koje su fudbaleri pružili tokom sezone, mogao se primetiti drugačiji sistem igre i neka nova postavka igrača u odnosu na ostale timove. Na žalost, ni ova takmičarska godina nije protekla bez incidenata. U zimskoj pauzi, početkom 1947. godine, igrač sredine terena Nikolae Simatok emigrirao je u Italiju čime su glavobolje vlasnika kluba koji je bio pod prismotrom postale jos veće. Fudbaleri Karmena su u šampionatu postigli čak 90 golova u 26 prvenstvenih utakmica, dovoljno za drugo mesto na tabeli. Ostale su zabeležene velike pobede protiv Krajove 6:0, Ćokanula 6:2, Plahove iz Ploeštija 13:0 (po pet golova na meču su postigli Marian Basil i Josif Kovač) i jedna od najboljih utakmica Petrovih momaka u pobedi protiv šampiona ITE iz Arada 5:2 pred 20000 gledalaca. Takođe istorija pamti i loše partije, poraz od Rapida na svom terenu 0:5 i Flakare u gostima 5:2. Nekako se uvek dešavalo da posle velike pobede sledi loš rezultat već u narednom kolu. Nedostajali su oni izgubljeni bodovi protiv timova koji su na kraju sezone, završili na dnu tabele da bi se do kraja borili za titulu šampiona. Na prvom mestu fudbalerima Karmena bila je lepa predstava za gledaoce, dobri potezi, dobar dribling, aplauz i osećaj divljenja. Na kraju prvenstva ITA je bila ubedljiva na prvom mestu jer su, po rečima rumunske štampe, ozbiljnije pristupili takmičenju iako nije bilo prevelike razlike u kvalitetu ova dva tima. 

 Karmen, 1946. (foto: historia.ro)

1947.

Presudna utakmica u istoriji kluba

Na jednoj utakmici, leta 1947. godine, pred sam početak prvenstva 1947/48. Karmen je savladao svoje redovne mušterije Ćokanul sa 6:0. Međutim, kao da ovako visok rezultat Jonovim fudbalerima nije bio dovoljan, pa su na terenu počeli da prave nesvakidašnje scene. Napadac Marian Bazil (najbolji strelac u istoriji kluba) predriblovao je golmana gostiju, pa se potom ponovo vratio ispred njega. Isti igrač je seo na loptu blizu centra igrališta čekajući protivnike da ga napadnu. Ovakve stvari izazvale su veliki smeh u publici. Sportska štampa nije štedela fudbalere Karmena kritikujući ih za ponižavanje protivnika. Dešavanja sa ove utakmice kao da samo potvrđuju Jonove reči u jednom od ranijih intervjua za ,,Gazeta Supersportul” u kome kaže da ,,nijedan trošak nije prevelik ukoliko želite šou”

Kazna je ovog puta bila rigorozna. Centralna komisija za sport i Fudbalski savez Rumunije su samo sedam dana pre početka šampionata isključili Karmen iz Prve divizije na osnovu izjava svedoka, smatrajući ih za ,,neprijatelje sporta" a njihove gestove na utakmici kao ,,ponižavanje radničke klase". Iako su kaznu izrekle sportske institucije one su ipak bile pod velikim uticajem politike čije su se odluke donosile ,, odozgo". Jednostavno nisu bili podobni da bi se takmičili u najvišem rangu rumunskog fudbala jer su previše svojim pojavom i najviše ponašanjem izazivali celokupan režim. Sutradan, na sastanku sa članom uprave, fudbalerima je saopšteno da su slobodni u izboru novog kluba čime je Karmen i zvanično rasformisan.

Upražnjeno mesto u Diviziji I će zauzeti AS Amata iz Bukurešta (kasnije Steaua) dok je maja meseca 1948. poniženi Ćokanul ušao u fuziju sa Unireom Trikolor čime je stvoren tim ministarstva unutrasnjih poslova Dinamo Bukurešt.

Fudbalerima nije bio problem da nađu nove angažmane, većina ih je prešla u bukureštanske klubove. George Popesku će pojačati Steauu, gde je ostao zapisan kao prvi kapiten i najbolji strelac u premijernoj sezoni vojnog kluba u Diviziji I. Anđelu Nikoleskuu pripada veliki značaj u razvoju Dinama iz Bukurešta i kao igrač i kasnije kao trener. Stadion ASA Rapid (nekada Rapid Bukurešt) danas nosi ime po Karmenovom golmanu Valentinu Staneskuu, ali pre svega zbog trenerskih zasluga tokom druge polovine 60-ih godina. Fabian Josif je pojačao Torino (prvi stranac u istoriji kluba) sa kojim će već sezone 1947/48. osvojiti šampionsku titulu u Italiji. Jevrejin nemačkog porekla, Norberdo Hofling se još godinu dana zadržao u rumunskom fudbalu. Sezone 1948/49. prelazi u budimpeštanski MTK gde je odlično funkcionisao u tandemu sa legendarnim Šandorom Higenkutijem. U nastavku igračke karijere između ostalog nastupao je za rimski Lacio. Kao trener ima jedan osnojen Kup sa bejgijskim Brižom 1967. godine. Trener Petre će odmah po gašenju Karmena preuzeti Utu iz Arada sa kojom je već naredne sezone osvojio duplu krunu. Ali i on je bio prinuđen nešto kasnije da napusti zemlju pre svega zbog svog nemačkog porekla. Priča ne bi bila potpuna bez pomena emigranta Nikolae Cimatoka koji je, nakon oporavka od upale pluća zarađene na putu do Italije preko jugoslovenskih planina, karijeru nastavio u Interu iz Milana i Breši da bi vrhunac ostvario u Barseloni sa kojom je za tri sezone osvojio jednu šampionsku titulu i dva nacionalna kupa.

 Nikolae Simatok kao član Barselone

 Josif Fabijan, između ostalog osvajač duple krune sa Sportingom iz Lisabona sezone 1953/54.

Norbert Hofling, 72 utakmice 25 golova za Lacio

Tužna sudbina porodice Moćornica

Na prvim posleratnim izborima u Rumuniji marta 1948, Komunisticka partija osvaja preko 95 procenata glasova čime su svi dotadašnji potezi komunističkih vlasti dobile punu ,,podršku" i na papiru. Ne moram da spominjem detalje u kakvim su uslovima izbori održani kada je cela država bila pod uticajem Sovjetskog saveza. Samo nekoliko meseci kasnije Dumitru i njegov sin Jon su uhapšeni iako su ih družebriznici savetovali da emigriraju, sto su oni odbili. Sa druge strane osnivač i finansijer šampiona UTE (ITA) iz Arada, Franćisk von Nojman, na vreme napušta zemlju, ponovo postupivši pribranije možda i ozbiljnije od svojih kolega fabrikanata iz Bukurešta, uostalom isto kao sto su i njegovi fudbaleri uradili na terenu u proteklom prvenstvu. Sva imovina porodice Moćornica je konfiskovana. Dumitru će većinu vremena provesti u zatvoru u Zinlavi u Piteštiu gde mu je, po nekim izvorima, više puta ponuđeno da radi za ,,sekuritateu” što je on takođe odbio. Preminuo je 1953. godine u siromaštvu. Danas se smatra za jednog od pokretača Rumunske ekonomije. Jon je nakon 7 godina provedenih u zatvoru radio kao fizički radnik u fabrici. Godine 1970. ipak napušta zemlju nastanivši se u Kanadi. Preminuo je u Montrealu 2005. godine u 88. godini života. 


Današnjica

Grupa entuzijasta uz pomoć sponzora je 2017. godine ponovo formirala fudbalski klub uz dozvolu porodice Moćornica da se koristi staro ime Karmen. Gost na prvoj utakmici od ponovnog osnivanja bio je Bukureštanski ASA Rapid. U četvrtnom rangu takmicenja sezone 2017/18, odnosno bukureštanske lige, takmičili su se timovi poput CSA Steaua (klub formiran nakon što je vojska dobila sud protiv predsednika FCSB Đ. Bakalija), ASA Rapid Bukurešt (novi klub koga podržavaju navijači starog Rapida, koji je bankrotirao 2016.), AS Venus (rasformisan 1949, ponovo oformljen 2014.), Progresul ( poznat i pod nazivom Nacional Bukurest) i naši danasnji junaci fudbalski klub Karmen... 

.

(foto: Carmen București official)

Kao da je fudbal u Rumuniji obrnuo jedan pun krug i sada počinje ponovo od početka. U svakom slučaju sve nekako liči na pokušaj da se reše istorijske nepravde u fudbalu nakon 1948. godine. Samo, čini mi se, kasno...

Nikola Radulović

Švebiše Sportklub (nem: Schwäbischer Sportklub )

,,Sad ste, braćo i sestre Bečkerekčani i svi prisutni iz celog Banata, pod zaštitom vaše braće – vojske Kralja Petra I. Pod istom zaštitom biće i sve druge narodnosti, koje stotinama godina žive sa vama zajedno“ 

(Pukovnik Jovan Ristić, oslobođeni Veliki Bečkerek 17. novembar 1918)

Nemci u Bečkereku 20-ih godina prošlog veka

Završetkom Prvog svetskog rata Podunavske Švabe su ostale naseljene u tri države (Srbija, Rumunija i Mađarska). Najviše ih je bilo u srpskom delu Banata, koji su sve više počeli da naseljavaju Srbi iz različitih krajeva.

Početkom 20-ih godina u gradu se i dalje osećao međunacionalni naboj između pobedničke i gubitničke strane, delom prouzorkovan lošim  životnim standardom stanovništva i manjkom posla. Pretpostavlja se da je najviše iz ovih razloga, Narodna skupština Kraljevine SHS donela odluku da u Bečkereku otvori što više fabrika. Kraljevske vlasti su od prisajedinjavanja Vojvodine Srbiji tražile podršku Nemačke nacionalne manjine, prvenstveno zbog ostvarivanja svojih ciljeva na višem – državnom nivou, a oni su za uzvrat bili lojalni Kralju plašeći se odmazde, jer su bili daleko od matične zemlje.

Ubrzo potom, Nemci su povratili predratni ugled i društveni položaj. Prema poslednjem popisu stanovništva između dva svetska rata 1931.godine, u Banatu je živelo 130 000 Nemaca (21,5%), a u Bečkereku 8000 ili 25% i od zavistosti od izvora oko 20% Mađara. 

Prvu Nemačku partiju osnovao je bečkerečki advokat i poslanik u parlamentu SHS Vilhelm Nojner, u Zemunu, 1920.godine. Već juna meseca iste godine, vlast je prihvatila zahtev za osnivanjem Nemačke prosvetne organizacije u Novom Sadu, poznatije kao Kulturbund. U Velikom Bečkereku je 21.4.1921. osnovan mesni odbor ove organizacije u okviru kojeg su formirani posebni savezi, među kojima je bio i sportski.

Nastanak i razvoj Švebiše Sport kluba

Sama ideja o stvaranju Nemačkog sportskog kluba potekla je od  bečkerečke omladine Kulturbunda nakon naglog razvitka sporta, a naročito fudbala i stvaranju sve većeg broja klubova u gradu.  Već 29. Maja 1922. u gostionici ,,Gajer“ u Bečkereku  održana je osnivačka skupština ,,Švapskog sportskog kluba“ (nem: Schwäbischer Sportklub) ili najkraće ,,Švebiše“ koju su inicirali ugledni bečkerečki Nemci i kulturbundovci, među kojima su bili već pomenuti Vilhelm Nojner, zatim  vlasnik štamparije Franc Ris, ekonomista Jozef Anau, Karl Cimer, Jožef Šnajder, doktor Jožef Vajteršajn, Paul Tilinger, Paul Unterrajner, Hans Šmit, Sep Krumenaker, Jožef Gajer i drugi. Uz fudbal, formirana je i atletska sekcija. Klupske boje od samog osnivanja su zeleno-bela kombinacija. Formiranjem Švebišea u Bečkereku, istoimeni klub iz Žombolja (do 1924.u sastavu Srbije) koji se nalazi na samoj granici sa Rumunijom je rasformisan. Svoju prvu utakmicu klub lokalnih Nemaca odigrao je u susednom selu Ernsthauzenu (Banatski Despotovac). Gradska fudbalska liga osnovana je u  proleće 1923, a već na jesen planiran je početak šampionata. 

U prvim godinama od formiranja, za Švebiše su nastupali igrači svih naroda koji su živeli u gradu jer se takmičarski tim nije mogao sastaviti samo od igrača nemačke nacionalnosti što je bio prvenstveni cilj udruženja. U premijernoj sezoni Bečkerečke lige, fudbaleri ovog tima zauzeli su poslednje mesto na tabeli sa skorom od devet poraza i jednim nerešenim rezultatom.

Tabela Bečkerečkog prvenstva, jesen 1923.

Nakon početnih godina bez značajnog rezultatskog uspeha, sezone 1926/27. fudbaleri Švebišea osvojili su prvo mesto u gradskoj ligi ispred fudbalskog kluba Kadima oko kojeg su se okupljali pripadnici jevrejske zajednice. U Bečkereku, nemački novinski list ,,Neue Zeit“ sa oduševljenjem je pisao o igrama svog tima koje su opisali kao ,,hrabrih 11“.

Zbog obaveza prvotimaca na poslu i u školi čak devetnaest igrača je učestvovalo u ovom podvigu: 

Golmani: Meršbaher i Krumenaker

Odbranbeni igrači: Štajer, Koso, Celer, Šiles, Jovanović, Pernat i Grozdanović

Igrači sredine terena: Klajn, Šubert, Fricman, Lušnig, Roman, Vinter i Šereš

Napadači: Jakob Vajteršan, Bon i  Sep Bajl

U prolećnom delu šampionata Banatske B lige umesto Kadime nastupao je Ratarski Sportski Klub Borac. Švebise je završio na drugom mestu na tabeli iza vršačke Viktorije koja se plasirala u viši rang. 

Tabela Banatske B lige, proleće 1926/27.

I pored dobrih igara u sezoni zeleno-beli su i dalje bili u senci najboljeg bečkerečkog kluba A.K. Obilić koji je vodio svoje bitke u višem rangu takmičenja. U jesenjem delu sezone 1927/28, Švebiše se takmičio u B ligi banatske župe, zauzevši treće mesto iza Borca i Kadime, ali su ipak uspeli da se plasiraju u viši rang nakon baraža, pobedom nad prošlosezonskim dužnicima, Viktorijom iz Vršca, ukupnim rezultatom 5:3. 

B liga banatske Župe, 1927/28.

Međutim, u nastavku sezone u višem rangu takmičenja, većina fudbalera morala je na redovno odsluženje vojnog roka, pa su usledeli lošiji rezultati kluba na proleće.

Plasman na tabeli Banatske A lige 1927/28.

(Foto: Digitalna biblioteka ,,Matica Srpska")

U pauzi između dva šampionata, uprava Švebišea, najviše zahvaljujući velikom uticaju u gradu, uspela je da obezbedi zemljište za izgradnju sopstvenog igrališta, na mestu gde se danas nalazi motel ,,Šumice“. Upravo zemljište je predstavljalo veliki problem svim gradskim klubovima, koji su uglavnom igrali na ,,Vašarištu“. Švebiše se finansiralo od prihoda sa raznih priredbi organizovanih u tu svrhu i od donacija bogatih članova uprave. Na sličan način funkcionisao je i A.K Obilić koga su podržavali ugledni Srbi. Sa druge strane, negde u istom periodu ostaje zabeleženo da su fudbaleri RSK ,,Borac“ na teren istrčali u širokim banatskim gaćama na zaprepašćenje gostiju iz Kikinde.

U letnjoj pauzi gost reprezentaciji Bečkereka bio je Beogradski Sport Klub. Ova fotografija je nastala ispred spomenika Kralju Petru I na glavnom gradskom Trgu nekoliko meseci pre svečanog otkrivanja 1.12.1928.

Mešanje politike u sport

Već sredinom 20-ih  godina političari su počeli da koriste sportske klubove kako bi omladini rasprostranili svoje ideje. Tako je uticaj komunista bio najveći u fudbalskim klubovima Radnički, Borac I ŽSK (Železnički Sport klub). Ugledni Srbi kroz organizacije ,,Zbor“ i ,,Beli orlovi“ koristili su klub srpskih intelektualaca A.K. Obilić. Po istom sistemu, u Kikindi su funkcionisali fudbalski klubovi Velika Srbija i Kosovo, Delija u Mokrinu i Sport Klub Dušan Silni u Vršcu, kao dokaz da Srbi osim što umeju da ratuju, znaju i da igraju fudbal. 

Andrija Mihajlović, jedan od osnivača Radničkog, istaknuti član komunističke partije

Milorad Mojić, osnivač AK Obilić sa činom podporučnika u slavnoj srpskoj vojci

Uvođenjem diktature 6.1.1929. godine zabranjen je rad svih sindikata i političkih partija, osim Kulturbunda  koji je retko bio na udaru vlasti iako je sve više poprimao oblik političke organizacije. Aprila iste godine Švebiše je prvi put nakon osnivanja gostovao u Beogradu, na prijateljski duel sa ,,Balkanom“ čiji je glavni finansijer bio beogradski Nemac Jaša Brunclih. Utakmica je odigrana na stadionu SK Jugoslavije zbog velike zainteresovanosti publike. Ova dva tima su gajila veoma dobre odnose tokom međuratnog perioda. Zbog odlaganja velikog broja utakmica tokom diktature, klubovi su igrali samo prijateljske utakmice. Dnevni list ,,Vreme“ preneo je vest o jednom od najubedljivijih poraza Švebišea tokom svog postojanja od rumunskog tima Žilia iz Lupenia sa 8:0. Na toj utakmici golman domaćih Meršbaher doživeo je tešku povredu glave nakon sudara sa jednim igračem gostiju posle čega je hitno prebačen u bolnicu.

(Foto: Pravda, 1929)

Nastavak nakmičenja usledio je u jesen 1930. Ubedljiv na vrhu tabele gradske lige bio je RSK Borac, a drugoplasirani Švebiše izborio je plasman u baraž. Međutim u dvoboju protiv ,,Delija“ iz Mokrina lokalni Nemci su pretrpeli poraz u oba meča 3:1 i 1:0.

Jubilej Švebišea i pojava nacizma u Bečkereku (Petrovgradu)

Nemci su sprovodili nacističke ideje među svojom omladinom preko organizacije Kulturbund, koje su u Bečkerek doneli studenti iz Austrije i Nemačke. Može se reći da je Nemačka iskoristila odunavske Švabe za jačanje svojih interesa na Balkanu. Jedan od prvih glasnogovornika nacizma bio je Sep Janko (rođen u Banatskom Despotovcu), zatim Jožef Trišler i Georg Avender (rođeni brat predsednika Švebišea u prvoj polovini 30-ih godina).

Na velikoj svečanosti povodom desetogodišnjice od osnivanja kluba, maja meseca 1932. u pivnici ,,Dunđerski“,  govor su odžali predsednik Nikolas Haslinger i član uprave Tomas Menrat, koji će takođe pripadati grupi intelekualaca koji su propagirali ideju nacizma. Tom prilikom članovi uprave izrazili su veliki značaj što je Švebiše jedini sportski klub u Jugoslaviji koji nosi naziv ,,Švapski“, što samo po sebi govori o nacionalnoj pripadnosti članova ovog udruženja. Na adresu kluba stigao je veliki broj telegrama i čestitki povodom jubileja od strane mesnih odbora Kulturbunda, sportskih saveza i nemačkih udruženja. Dve godine kasnije, po uzoru na bečkerečki, osnovan je Švebiše Sportklub u Novom Sadu ali bez značajnijih rezultata.

Nakon atentata na Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju, dobro organizovani članovi uprave održali su komemorativnu sednicu 17.10.1934. godine.

Nemački klub najbolji u gradu

Prvenstvene sezone 1934/35. Bečkerečke lige Švebiše je po prvi put postao najbolji fudbalski klub u gradu zahvaljujući sjajnom finišu sezone, sa ukupnim skorom od osam pobeda, dve nerešene utakmice i dva poraza, ostavivši iza sebe ŽSK i Obilić.

Bilans Bečkerečke lige sezone 1934/35.

Ukupno 20 fudbalera je učestvovalo u šampionskom pohodu: Braća Johan i Stefan Feketić, Almažan,Hario, Mavrak, Peter i Georg Jegl, Sep Bajl, Lerer, Peter i Josif Bon, Štiler, Kiper, Laping, Štajer, Popmijatov, Maksand, Rurić, Vaker i Auman. 

U nastavku prolećnog dela takmičenja najboljih banatskih klubova u koje su se plasirala prva dva tima na tabeli, Švebiše je pretrpeo težak poraz na samom startu od ŽSK-a sa 4:1 i pored vođstva na poluvremenu. Nakon utakmice, šampion Bečkereka istupa iz daljeg takmičenja, na ovaj način izrazivši nezadovoljstvo tretmanom i načinom rada Podsaveza, a do kraja prvenstva sve utakmice protiv njih registrovane su službenim rezultatom 3:0. 

Banatsko prvenstvo sezone 1934/35.

Finansiranje kluba nije predstavljalo problem čak ni u vreme velike ekonomske krize koja je pogodila Kraljevinu Jugoslaviju sredinom 30-ih godina. Fudbaleri Švebišea nisu morali da brinu za egzistenciju iz razloga što su mahom bili zaposleni u preduzećima svojih zemljaka. Ali čak i ta činjenica da novac ne stvara problem nije uticala na to da najbolji gradski igrači koji nisu nemačke nacionalnosti pređu u njihove redove, najviše zbog neslaganja sa politikom kluba, o čemu će kasnije svedočiti poznati predratni fudbaleri među kojima su bili Radojko Koča Kolarov i  Franja Hirman. Iz tog razloga izostao je još brzi napredak kluba jer je bilo očigledno da je tadašnja uprava kluba veoma dobro organizovana i da u svakom trenutku pruža maksimalnu podršku timu, naročito finansijsku. Najpoznatiji igrač Švebišea, Sep Bajl, koji je u jednom momentu čak bio i na širem spisku reprezentacije Jugoslavije, jednu sezonu nastupao je za beogradski BSK.  

Naredna sezona 1935/36. rezultatski je bila najmaleroznija u istoriji kluba. Banatski Nemci su zauzeli drugo mesto na tabeli jesenjeg dela Petrovgradskog prvenstva samo zbog lošije gol razlike u odnosu na ŽSK.  Ovakav poredak na tabeli ipak nije bio toliko bitan, osim finansijskih nagrada podsaveza i prestiža, jer su se ova dva kluba plasirala banatsku ligu koja je bila na programu u proleće 1936. godine. 

Tabela Petrovgradska liga jesen 1935.

U nastavku takmičenja, kikindskom ŽAK-u je pripao pehar za prvo mesto i plasman u dalju borbu za viši rang i pored toga što nije uspeo u međusobnim duelima da pobedi bečkerečke klubove Švebiše i ŽSK. Železničari su završili na drugom mestu na tabeli, ponovo zahvaljujući boljoj gol razlici. Šansa najbolje generacije nemačkih fudbalera za istorijski uspeh je propuštena. Konačan ishod na tabeli je bio sledeći:

Banatska liga proleće 1936.

Uporedo sa dobrim igrama fudbalera na terenu, rukovodstvo Švebišea je organizovalo proslavu 15 godina od osnivanja kluba. Tim povodom iz šramparije Franca Risa izašla je monografija kluba sa detaljnim pregledom svih članova od osnivanja. Na svečanosti, na starom dobrom mestu, u pivnici ,,Dunđerski“ zamenik predsedavajućeg je bio Jožef Gion, inače nacista, trgovac, preduzimač i budući gradonačenik Bečkereka u vreme okupacije. Na igralištu, slavlju jubilaraca prisustvovali su svi gradski klubovi, što samo govori o velikom sportskom duhu među samim fudbalerima u gradu u tom periodu, uz jedan klub iz Mađarske, beogradski Balkan i novosadski Rapid.  Nekoliko dana ranije, tačnije 11.5.1937. na zasedanju uprave odlučeno da je se dodele počasne diplome za posebne zasluge za razvoj kluba. Među dobitnicima priznanja su bili svi bivši članovi uprave: Hans Krumenaker, Jožef Gion, Oskar Tovert, Franc Ris i mnogi drugi, kao i bogati industrijalci među kojima je najpoznatiji bio vlasnik fabrike šećera, Jevrej Viktor Elek.

A kako su živeli stanovnici Bečkereka/Petrovgrada dok su se fudbaleri borili za prestiž?

Nakon atentata u Marselju, gradski čelnici i građani Bečkereka su iskazali lojalnost Karađorđevićima promenom vekovnog imena grada u Petrovgrad, krajem 1935. godine na inicijativu narodnog poslanika i većnika gradskog veća, dr Toše Rajića. U gradu je i tada postojao veliki problem pijaće vode. Za jedan dan nadnice radnici su mogli da zarade najviše 11 dinara za koje se moglo kupiti 4 kg hleba, a muška obuća je tada koštala 200-250 dinara. Fudbaleri Švebišea su preko fiktivnih zaposlenja zarađivali na mesečnom nivou između 300 i 500 dinara i samo o njihovim primanjima postoje pisani podaci. Članke o sportu u lokalnim novinama je uređivao jedan od osnivača AK Obilić, novinar Milorad Mojić. Osnovan je veliki broj kulturno-umetničkih društava svih nacionalnosti. Dok su u gradskom pozorištu premijerno gostovali prvaci beogradskog glumišta: Boža Nikolić, Žanka Stokić, Dušan Radenković...

U gradu je bilo najviše sindikalnih organizacija u celoj Kraljevini što je tada značilo i veliku aktivnost komunista. Tokom 1935. godine centar grada su zauzeli štrajkači koji su zahtevali povećanje cene rada za 50%. Nakon dugih pregovora poslodavci su prihvaliti povećanje od 25%, što je samo napravilo veliku podelu među sindikatima i štrajkačima.

Što se političkog života tiče, jedan od osnivača Švebišea, Vilhelm Nojner na javnim skupovima je propagirao ideologiju Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, dok su u istom periodu komunisti sa nestpljenjem iščekivali izlazak iz zatvora Andrije Mihajlovića, osnivača Radničkog, kao i još pet njegovih saboraca osuđenih na šest godina zatvora, počektom šestojanuarske diktature. 

Nacizam u Švebišeu i loši rezultati

Jedna od najzanimljivijih sezona gradskog šampionata odigrala se u jesen 1936. godine. U poslednjem kolu fenjeraš Radnički uspeo je da, u žestokom i grubom duelu, odigra nerešeno sa Švebišeom 2:2, kome je bila neophodna pobeda za plasman u viši rang. Ovakav poklon uspeo je da iskoristi Borac koji je golom u 84. minutu utakmice protiv Obilića uspeo da dođe do pobede i plasmana na prvo mesto.

Jesen 1936.

Insistiranje nove uprave Švebišea, postavljene početkom 1937. godine, da boje kluba po svaku cenu brane samo Nemci, počela je direktno da utiče na rezultate kluba. U, ispostaviće se, ključnoj sezoni 1937/38, fudbaleri ovog tima zauzeli su 5. mesto u Petrovgradskoj ligi (od šest klubova) odigranoj po dvostrukom bod sistemu.

Petrovgradska liga 1937/38.

Nakon ovog šampionata došlo je do promene sistema takmičenja na zahtev većine klubova (ne i Švebišea), a sve u cilju povećanja kvaliteta fudbala. Na osnovu rezultata Petrovgradske lige sezone 1937/38. formirana je jedinstvena Banatska liga u koju su se plasirale tri prvoplasirana kluba: Borac, ŽSK i Obilić, a pravo da učestvuje u ovom prvenstvu izborio je i četvrtoplasirani Radnički nakon baraža. Švebiše i Vojvodina su takmičenje nastavili u jednoj od 4 grupe banatske B lige sa ekipama poput: Slavije (Aradac), Banata (Elemir), Građanskog (Jaša Tomić) i Uzdina. Samo pobednici ove četiri grupe učestvovali su u daljem takmičenju po kup sistemu, u doigravanju za ulazak u viši rang.

Nakon ispadanja u najniži rang takmičenja, većina starijih fudbalera Švebišea prestala je sa aktivnim igranjem, a na scenu su stupuli mlađi fudbaleri koji su već tada  bili pripadnici ,,dojče jungea“.

Jedna od retkih timskih fotografija Švebišea iz 1937. godine (Foto: Zrikipedia)

Utakmica smrti u Andrejevcu ( danas Aradac)

Gostovanje nemačkog kluba u nekom od okolnih sela u kome ne žive Nemci značio je i dolazak na igralište ljudi koji i nisu previše zainteresovani za fudbal jer je to bila jedinstvena prilika kada će moći glasno da kažu ,,majku im švapsku“, tom prilikom ne misleći na svoje zemljake u selima u kojima su Srbi bili u manjini. Fudbal je već tada prešao granice zabave i postao je važan deo društvenog identiteta.

Bilo je to nedelju, 11.5.1939. godine, fudbaleri Slavije iz Aradca ugostili su fudbalere Švebišea. Domaćinu ova utakmica nije bila od rezultatskog značaja jer su bili prikovani za dno tabele, ali ni to nije predstavljelo prepreku domaćoj i gostujućoj publici da se okupi u velikom broju. Sudija na utakmici bio je Čedomir Nedić. Sredinom drugog poluvremena, pri rezultatu 1:5 za goste, napadač Švebišea Josif Bon u punom trku lobovao je istrčalog golmana Slavije Svetislava Cukića. Došlo je do žestokog sudara pri čemu je Cukić kolenom udario u stomak omalenog napadača Švebišea. Oba igrača su ostala na zemlji. Istog momenta, zbog konstantnog naboja još pre početka meča, izbila je tuča, prvo među igračima, zatim među publikom. Nediću nije preostalo ništa drugo nego da prekine utakmicu na kojoj je prisustvovao samo jedan žandarm. Meštani Aradca, čuvši za nerede, brzo su pristizali na mesto glavnog događaja usput pokupivši šta su stigli, najviše motke i letve koje su otkinuli sa obližnjih ograda. Nemcima, koji su živeli uglavnom u severnom delu Petrovgrada na izlazu iz grada, na putu ka Aradcu, neko je dojavio o događajima u obližnjem selu, pa su pojedini pohitali zemljacima u pomoć. Tuča se sa igrališta prenela na ulice, zatim na petrovgradski put. Borbeni meštani Aradca su uspeli da potisnu Nemce iz sela.

Sutradan, u ranim jutarnjim časovima Josif Bon se požalio porodici na bolove nakon čega su ga prevezli u bolnicu. I pored napora lekara, Bon je preminuo od posledica unutrašnjeg krvarenja, u ponedeljak u devet časova pre podne. Imao je dvadeset i devet godina i poticao je iz jedne od najuglednijih nemačkih porodica u Banatu. Bio je najbolji strelac Švebišea od osnivanja i dugogodišnji reprezentativac Petrovgrada. U tekstu nedeljnika ,,Banatski sportista“ od 11.5.1939. se navodi ,,Na sahrani tragično preminulog fudbalera u utorak u šest časova poslepodne prisustvovalo je pet hiljada prijatelja, sportista i građana“. Ovo je bio i jedini list koji je preneo dešavanja sa utakmice. Beogradski dnevni list ,,Danas“ je tek nekoliko meseci kasnije preneo vest da je ,,jedan fudbaler petrovgradskog kluba preminuo dan nakon utakmice od posledica jake upale slepog creva“, a informacija je objavljena najviše zbog inicijative sportista da se na sportskim događajima uvede obavezno prisustvo medicinskog osoblja zbog sve češćih povreda. Sa druge strane, u Aradcu, glavna tema je bila utakmica. Neki su govorili da je Cukić namerno udario Bona, drugi da je to bilo slučajno. Takvo je bilo vreme da je svako iskazao viđenje tog događaja najviše pod utiskom svog političkog ubeđenja. U jednom su se svi složili, da je preminuli fudbaler bio uzoran, skroman i povučen momak.

Treći sa desne strane napadač Josif Bon u dresu reprezentacije Bečkereka, 1930. (Foto: www.fsgzrenjanin.rs)

Samo nekoliko meseci pre ovog nesrećnog događaja u Aradcu, dnevni list ,,Politika“ u sportskom odeljku opominje fudbalski savez Jugoslavije na učestalost nereda na fudbalskim utakmicama, a naročito u nižerazrednim ligama. Primera ima mnogo, u Petrovgradskoj ligi maleroznom golmanu Švebišea Meršbaheru je posle sudara sa igračem Borca slomljen nos. Dve sezone ranije igrač Borca Ćurčin doživeo je težak otvoreni prelom noge, a na istoj utakmici zbog povrede kolena teren je morao ranije da napusti i centarfor Josif Bon. Zatim, fudbaler subotičkog Sanda Janoš Dej kažnjen je sa tri meseca zabrane igranja fudbala nakon grubih ispada na utakmici protiv Obilića u Petrovgradu. Treba napomenuti da su ovi pomenuti petrovgradski igrači zajedno igrali u gradskoj reprezentaciji i da su se dobro poznavali, ali to nije bio razlog da se štede kada igraju za svoje klubove u međusobnim duelima. Jedan od najvećih incidenata u Kraljevini na fudbalskoj utakmici dogodio se u Bijeljini kada su domaći navijači kamenovali autobus  fudbalera ,,Trgovačkog“ iz Šapca. Kazne fudbalskog saveza, uglavnom su se svodile na nekoliko meseci zabrane igranja, uz simboličnu novčanu kaznu i stalnim ubeđivanjem javnosti da će sledeći sličan prekršaj biti brisanje iz članstva. Ovakve odluke trpele su čestu kritiku dnevnih i nedeljnih sportskih novina uz opasku da ukoliko se nastavi sa ovako blagim kaznama, će incidenti biti sve žešći.

Kolaž sastavljen od novinskih naslova u dnevnim listovima ,,Politika" i ,,Pravda" u periodu od 1935. do 1939.

Već u narednih nekoliko dana nakon utakmice pokrenut je krivični postupak protiv golmana Slavije. Izveštači sa suđenja su zabeležili da je sudija sa utakmice Čedomir Nedić u svojstvu svedoka odbrane izjavio da mu je Josif Bon nakon meča, u autobusu rekao:  ,,još uvek me boli stomak, brzo će da prođe“. Međutim, na kraju procesa, advokat optuženog nije uspeo da dokaže da je duel dva fudbalera bila posledica nesrećnog slučaja. Svetislav Cukić osuđen je na dve godine zatvora na sudu u Petrovgradu. 

Aradac je u tom periodu bio poznat  kao jako uporište komunista  što se naročito može videti na poslednjim predratnim izborima 1938. godine u ovom mestu, na kojem je Socijaldemokratska radnička partija, oko koje su se okupljali komunisti, osvojila čak 65% glasova. Danas su dostupni spiskovi članova i simpatizera KPJ od pre Drugog svetskog rata, na njima nema imena golmana Slavije, tako da sa ne može naći pouzdana veza između komunista sa događajima na utakmici kao što se tada u prvi mah činilo. Prilog tome može da bude i činjenica da advokat optuženog na suđenju nije bio Dušan Bratić, inače poznat kao zastupnik svih petrovgradskih komunista između dva svetska rata.

Ako je uopšte važno nakon ovih dešavanja u Aradcu, fudbaleri Švebiše su šampionat završili na drugom mestu iza petrovgradske Vojvodine. U viši rang uspeli su da se plasiraju tek naredne sezone kada su se domogli prvog mesta 4. grupe banatske lige zbog bolje gol razlike u odnosu na SK Srpska Crnja. U baražu na megdan timu za koji su nastupali samo fudbaleri Nemačke nacionalnosti,  ponovo je došao tim ,,Delija“ iz Mokrina i samo zahvaljujući ubedljivoj pobedi na domaćem terenu u Petrovgradu (3:0) Švebiše je izborio plasman u viši rang.

Rat i okupacija

Poslednjeg dana u februaru 1941. Švebiše Sportklub istupa iz banatske fudbalske lige nakon odigranog 9. kola šampionata priključivši se Nemačkom sportskom savezu u zemlji. Odluci su prethodile stalne žalbe Nemaca na regularnost takmičenja i kritike na rad saveza. Njihovi rezultati posle ovog poteza uprave kluba su izbrisani sa tabele.

Uoči okupacije Jugoslavije, strast među Nemcima je bila velika naročito nakon vesti o uspehu Vermahta na bojnom polju. Na čelo Kulturbunda, po odobrenju Adolfa Hitlera, postavljen je banatski nemac Sep Janko. U gradu i okolini narod je pomno pratio događaje u svetu. Odmah nakon što je Vlada Kraljevine Jugoslavije potpisala ,,Trojni pakt“ 27.3.1941. godine, grupa komunista iz Petrovgrada, većinom fudbalera Borca, Radničkog i ŽSK-a naoružanih noževima, upala je u prostorije Kulturbunda koje su se nalazile u neposrednoj blizini igrališta Švebišea. Tom prilikom razbijen je inventar gostionice uz nekoliko lakše povređenih Nemaca. Presravljenim folksdojčerima ovo je bio poziv na uzbunu. U narednih nekoliko dana potvrđene su informacije da su antifašisti razbili samo nekoliko izloga u centru grada koji su pripadali Nemcima. Međutim ti događaji su iskorišćeni za veliku propagandu protiv većinskog srpskog stanovništva. 

Gradonačelnik Pera Erdeljanov pod pritiskom nemačkih trupa ,,Gros Dojčland" (nem: Gross-Deutschland) koje su umarširale u Petrovgrad, predao je vlast Jozefu Gionu 17. Aprila 1941. Vlast jednog od osnivača Švebišea, koji je od stručne spreme imao samo četiri razreda osnovne škole, obeležiće lična naredba o rušenju Sinagoge novembra 1941. kao i velika pljačka privrede i lično bogaćenje.

Nedugo nakon okupacije spomenik Kralju Petru I je srušen, bronza je istopljena, a postolje minirano. Grad je promenio ime u Grosbečkerek

Osveta za smrt Josifa Bona

Prema svedočenju meštana Aradca, samo dva dana nakon okupacije, jedan motocikl sa prikolicom ušao je u selo i za trenutak se zaustavio ispred kuće golmana Slavije Svetislava Cukića, zatim je nastavio put ka aradačkom ataru gde su zatvorenici sekli trsku koju su koristili za rad u zatvorskoj radionici. U povratku, kroz selo, a na putu za logor, u prikolici motocikla sedeo je upravo on.

U nedelju, 24.4.1941. pre podne, iz logora je krenulo pet kamiona sa dvadeset zatvorenika, u poslednjem su se nalazili Svetislav Cukić (iako mu je do isteka dvogodišnje robije ostalo još svega četiri meseca) i Viktor Elek (vlasnik fabrike šećera). Kolona je preko ,,malog mosta“ nastavila put van grada, na utabanom putu između vinograda koji su pridapadali porodici Bagljaš. Na mestu egzekucije već je stajala grupa uhapšenih Jevreja sa ašovima i lopatama čekajući izvršenje smrtne kazne nakon čega će žrtve zakopati. Okupljeni narod mirno je posmatrao streljanje Cukića i još osamnaest ljudi, uglavnom mladića. Dok je lekar prilično grubo nogom proveravao da li žrtve još uvek daju znake života, Viktoru Eleku je postavljena omča oko vrata. SS oficir je čitao optužnicu u kojoj se između ostalog kaže: ,,grubo je postupao prema radnicima nemačke i mađarske nacionalnosti“. Kada se Eleku otvorilo tlo pod nogama, okupljeni narod je zadovoljan klicao učinjenim. Pojedinci su nakon toga neometano prišli žrtvama obasipajući ih psovkama. Smrtnu kaznu izvršila je SS divizija ,,Dojče Manšaft" (nem: Deutsche Mannschaft). 

Proglas o vešanju Viktora Eleka i streljanju ,,Save" Cukića

Strenjalje Svetislava Cukića obavljeno je na brzinu, samo sedam dana nakon okupacije iz čiste osvete, što se najbolje može videti na proglasu o streljanju u kojem je Cukiću napisano ime Sava umesto Svetislav. Dok na spisku osamnaest streljanih nisu ispravno napisana sva imena stradalih, kod pojedinaca su čak pogrešno napisana i prezimena, što baš i nije svojstveno za Nemce. Iz njihovog ugla događaji od 24.aprila su zvučali ovako: ,,ako već moramo da streljamo pedeset ljudi zbog ubistva jednog nemačkog vojnika tokom aprilskog rata kod mesta Jaša Tomić, u blizini granice sa Rumunijom, onda bolje da to budu banditi i robijaši“.

Oktobra meseca 1941. na insistiranje novog predsednika policijske uprave Juraja Špilera  uhapšeno je preko šezdeset uglednih građana Petrovgrada među kojima je bilo i nekoliko članova uprave AK Obilić. Špilerovih policijskih metoda, u godinama okupacije, gnusali su se čak i sami Nemci. Ovaj zagrebački đak poslužio je kao inspiracija Arsenu Dikliću za lik Šicera u romanu ,,Salaš u Malom Ritu" koga će na filmskom platnu maestralno odigrati Miodrag Radovanović.

Fudbal u Grosbečkereku u periodu okupacije

Mnogi fudbaleri i sportski radnici su bili na udaru Kulturbunda. Fudbal nije mogao da se igra. Obilić, Radnički, Borac i ŽSK su rasformisani. U blizini stadiona Obilića i Borca na ,,Karađorđevom Trgu“ (Vašarište) vršena su javna vešanja. U petrovgradskom ataru žito zaista nisu palili studenti, već uglavnom fudbaleri gradskih klubova privrženi komunistima. Septembra 1944. godine, na osnovu reči  svedoka Milete Kirćanskog, tri Nemačka vojnika su polila benzinom i zapalila zapadnu drvenu tribinu borčevog stadiona. 

Tokom okupacije Švebiše Sportklub je igrao utakmice sa novoformiranim mađarskim timom Hojra i klubom fabrike kože Hako, uz još nekoliko banatskih klubova sastavljenim od igrača svih nacionalnosti. Maja meseca 1942. gost reprezentaciji Grosbečkereka bio je beogradski SK 1913 (SK Jugoslavija). Međutim, kako je rat odmicao fudbaleri Švebišea su se sve manje bavili fudbalom, a sve više nekim drugim stvarima. Poslednja utakmica odigrana u okupiranom Banatu bila je između mađarskog Honveda i reprezentacije Banata sastavljena od igrača mađarske nacionalnosti.

Utakmica je odigrana na stadionu AK Obilić. Foto: Print Screen 

Ulazak Crvene armije u grad i oslobođenje

Bečkerek je oslobođen 2.10.1944. godine. Manji broj Nemaca, uglavnom onih sa okrvavljenim rukama, uspeo je da napusti Banat pre dolaska ,,Crvene armije“. Oni koji su ostali proglašeni su za narodne neprijatelje od strane AVNOJ-a. To su bili i poslednji dani Švebišea i nemačke nacionalne manjine u Banatu, nakon čega su krenuli put Austrije i Nemačke. 

Sava Cukić je jedna od prvih žrtava u okupiranom Banatu i  prva žrtva u Jugoslaviji koja je stradala zbog igre loptom i iz čiste osvete. 
Tokom Drugog svetskog rata u Petrovgradu život su izgubili fudbaleri: Zoran Nićetin, Miša Momirski, Stanimir Krčedinac, Miša Stojanović i Dragomir Kirćanski (svi kao članovi Železničkog Sport kluba), Rastko Purešević, Đura Šerfezi, Mita Novakov (A.K. Obilić), Velemir Stojin (Borac), Stanislav Cukić (Sloga)... Sportski funkcioneri: Andrija Mihajlović, Mita Aleksić, Ladislav Bergari (Radnički).

Gradonačelnik Jozef Gion u jesen 1944. je bio jedan od onih što su napustili grad pre dolaska Crvene armije, pobegavši u Argentinu iz koje je kasnije često dolazio u Nemačku gde je i preminuo 1977. godine. Sep Janko je preminuo u Buenos Ajresu 2001. u 95. godini.  Juraj Špiler i komandant zloglasnog ,,Dojče manšafta“ Karl Hejm osuđeni su na smrt, a kazne su izvršene 1949. u Zrenjaninu. Dolaskom Sovjeta između ostalih uhapšeni su i Nemci koji su bili poznati kao članovi komunističke partije pre rata samo zbog svoje nacionalnosti, a neki od njih su imali više od sedamdeset godina.

Jedno je sigurno, nisu svi folksdojčeri bili kao Leksi koga je takođe savršeno odglumio Nikola Simić u kultnom filmu ,,Hitler iz mog sokaka“. Poznati obućar Holcer, član komunističke partije, bio je veliki navijač Radničkog. U jeku antisrpske propagande porodice Bon (nije moguće utvrditi da li je u srodstvu sa pokojnim fudbalerom Josifom) i Selgrad spasile su od linča srpsku porodicu Trkulja od svojih zemljaka i mađara zbog odbijanja da pozdrave dolazak nemačkih trupa.

O svemu tome ipak neka sude istoričari...

Bivši fudbaleri Švebišea kao dobri domaćini nakon rata

Kako je život nastavio da teče dalje i nakon Drugog svetskog rata govori nam i to da su svi predratni gradski klubovi rasformisani prilikom osnivanja fudbalskog kluba Proleter 1947. godine. Zanimljiv je bio takav spoj igrača, sa jedne strane oni koji su igrali i bili lojalni Nemcima tokom okupacije, sa druge strane oni koji su u ratu bili istaknuti antifašisti i sa treće strane novopečeni banaćani. Ovakve razlike nisu uticale na rezultate novoformiranog kluba koji je igrao lep i efikasan fudbal. 

Fudbaleri Proletera otputovali su u Austriju avgusta meseca 1953. godine na mini turneju gde je planirano da odigraju 3 prijateljska meča protiv Salcburgera, Herte i Linca. Sva dešavanja sa ovog interesantnog putovanja sačuvao je od zaborava najbolji zrenjaninski sportski novinar Miran Pantelić u monografiji ,,Naš Proleter“ iz 1997. godine. Pa da krenemo...

U Salcburgu, delegaciju Proletera ugostio je bivši fudbaler Švebišea Pišta Šerfezi koji je u svakom trenutku pokušao da ugodi gostima iz Zrenjanina. Na nerednoj utakmici u severoistočnom austrijskom gradu Velsu (poznatom po tome što je u neposrednoj blizini bio nacistički koncentracioni logor ,,Mauthauzen“ prim.aut) nastali su i prvi problemi. Na osnovu reči Pere Šoklovačkog za ,,Naš Proleter“: ,,U trenutku dok smo vodili 3:0 protiv lokalne Herte, neki čovek, očito iz redova poraženih u Drugom svetskom ratu, stao je iza gola i počeo da preti  golmanu Zoranu Martinovu, inače čoveku iz MUP-a“. Možda ovakva reakcija domaćih navijača i ne čudi jer je pokrajina ,,Gornja Austrija“  bilo utočište mnogim banatskim Nemcima nakon rata. Na osnovu daljeg Perinog svedočenja ,,nama niko nije zabranio da razgovaramo sa folksdojčerima koji su se znatiželjno raspitivali o tome kako se živi u našem gradu i novoj Jugoslaviji, mi smo odgovarali da nam je dobro“. Da stvar bude još interesantnija, trener domaće Herte bio je najbolji fudbaler Švebišea tokom svog postojanja Sep Bajl koji je priredio lep doček momcima iz svog rodnog Bečkereka. 

Nakon prijema kod rukovodstva Herte i veselog trećeg poluvremena u lokalnom restoranu, Zrenjaninci su trebali da nastave put za Linc. Međutim to se nije dogodilo. Rano ujutru, trojica fudbalera Proletera (Srećko Šimunović, Žarko Vinčić i Milan Nikolić) saopštili su upravi kluba da ne žele da se vrate u Jugoslaviju. Prvotimac Zoran Đukić je izjavio ,,ovakvom činu ipak nisu kumovali bivši fudbaleri Švebišea već neki Zagrepčanin koji je vređao predsednika Voju Aćina zato što je pokušao da ubedi fudbalere da se predomisle“. 

Delegacija Proletera se odmah nakon incidenta vratila kući, a emigranti su svoje karijere nastavili u Austriji, a zatim je svako krenuo na svoju stranu. Ovi događaji su žestoko uzdrmali fudbalski klub Proleter, ali više o tome možda nekom drugom prilikom.

Danas

Na mestu gde je izvršeno streljanja Svetislava Cukića, nakon rata, izgrađen je urbani deo grada koji je dobio naziv po porodici Bagljaš. U ulici 9. januara nalazi se spomen park žrtvama Drugog svetskog rata stradalim na tom mestu, ali na njemu nije ispisano ime Svetislav Cukić. A i pored sveg truda, grobno mesto Josifa Bona na katoličkom groblju u Zrenjaninu nisam pronašao, ali zato jesam porodične grobnice nekoliko funkcionera Švebišea prisutnih one noći u gostionici ,,Gajer". U znak sećanja na postojanje nemačkog sportskog kluba u Srednjem Banatu ostaje nam zastavica Švebiše Sportkluba kao deo stalne postavke Narodnog muzeja u Zrenjaninu i nedavno pronađena monografija kluba iz 1937.godine koju je na srpski jezik preveo Filip Krčmar. 

Danas još uvek postoje porodice koje žive u trošnim ,,švapskim“ kućama koje čuvaju sećanje na život Nemaca u Banatu. Od njih nam je još ostao i običaj kićenja jelke, pojedine reči koje koristimo i u današnjem govoru, ali nažalost ne i to da se fudbal igra disciplinovano i ,,do poslednjeg sudijskog zvižduka“.

Srpska emigracija već sredinom 60-ih godina osnovalala je mnoge fudbalske klubove širom Nemačke. U Kelnu je aktivan ,,Dušan Silni“ , zatim ,,Jugoslavija“ u Vupertalu, Libeku i Erlagenu, ,,Srbija“ u Diseldorfu, Leverkuzenu i Minhenu, ,,Beli orlovi“ u Homburgu... A u našoj zemlji, mnoge stvari se nisu promenile do danas. Politika je i dalje prisutna u sportu, a fudbal je još uvek ,,više od igre“. Dok još neko ne nastrada... 

,,U ravnici se mora živeti u zajedništvu, ukoliko jedna nacija nadređuje drugom, remeti jedinstvo koje budi revanšizam i šovinizam“

Đorđe Momčilović ,,Zrenjaninske vatre“, 1987.

Nikola Radulović



Litaretura:

,,Nas Proleter", Miran Pantelić
,,101 as",
,,Dr Juraj Špiler", Branislav Maksimov
,,Zrenjaninske vatre", Đorđe Momčilović
,,Hronika Aradca", Mirko Joksimović
,,Monografija Petrovgrada", Aleksandar Stanojlović
,,Schwäbischer Sportklub", Franz Rueß - Martin Buschbacher